Драган Симовић: ВЕЧЕРЊИ ЗВОН


Вечерњи звон,

из поља,

на ветру,

подно румених

облака од пене,

на зелен-плавом небу

што дном обзорја гасне

у пурпур сутона.

 

Седим на пропланку ветрова,

загледан у даљине снене,

одакле допире мирис

снежних врхова

горја.

 

Опхрван сетом од века,

а да не знам што,

слушам шапат лишћа

модрих топола

нада мном.

 

Једна давнашња љубав,

чијег се имена не сећам,

прати ме, гле!

сустопице,

на свим путима

мојим –

из света у свет!

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s