Милица Тасић: ОКОВИ ЉУБАВИ


Бејах негде далеко а близу зоре
Не сећам се шта јој рекох тад
Загрли ме зраком својим првим
Осетих дотицања хлад
Беше росно, киша запеваше
Заиграле капи по сувој земљи
А ја љубих изнад неке очи, ал’
Не сећам се кад

Не видим светлости зоре
Не знам које беше боје, 
Али знам да дуга обећавала је,
Иако се и она скрила
Да јој не видим стас
У трену само чух нечији глас

Звонило 
Док трава је уздисала
Не сећам се погледа
Само осетих да сам окована
Снажним неким 
Да ли љубави ланцем?

Спустих око
На трен ме нешто или неко
Дотаче
Мислим, али
Не сећам се

Сунце раскрилило главу своју
Бежим
Не осећам себе тад
Остаде на мени само зоре хлад

Не сећам се ничег
Ни какве боје небо беше
Али знам…
Љубила бих усне нечије
И поглед кише
Волела бих тебе и себе, ал’
Не сећам се ничег више.

Чујем још само једну кап и
Примаче се близу, 
Сасвим близу…

Нечији дах.
МИЛИЦА ТАСИЋ

Рођена је 1. септембра 1989. године у Врању где је завршила основну и средњу школу. Поезију је писала у раној младости да би јој се поново вратила од недавно. Апсолвент је на Одсеку за Српски језик и књижевност на београдском Филолошком факултету.
Ипак, својим највећим успехом сматра то што је мајка четворогодишњем Николи.
Објављивала је у онлајн часописима и на порталима.
Живи у Београду.
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s