Драган Симовић: Разговор са онима који су ми мили и драги


ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Са својим боговима и богињама разговарам као са браћом и сестрама, као са онима који су ми веома мили и драги, који су од рода и племена мојега, који су од крви и душе моје.

Свако моје обраћање њима није уобичајена молитва као у јудејаца, хришћана и муслимана, већ разговор срцем и душом, разговор мислима и осећањима, разговор у сновима и визијама.

Испрва, док нисам био свестан тога, ја сам се њима обраћао онако како се јудејци, хришћани и муслимани обраћају својим божанствима, а онда су ми они рекли, да с њима општим као са браћом и сестрама, као са оцем и мајком, без страха и трепета, без бојажљивости и тескобе.

Рекли су ми, да само отворим срце и душу, да само помислим на њих, да их само истински пожелим, те да им све поверим онако како бих то роду најрођенијем учинио.

Рекоше ми: када је срце пречисто, а душа лучезарна, тада они све виде, све осећају, све схватају и све разумеју.

Сама твоја помисао или жеља, за нас је већ молитва твоја коју смо примили и услишили.

Не обраћај се нама на начин туђинаца, иновераца и иноплеменика, но нам се обраћај као роду најрођенијем, као бићу и суштаству својему, као оцу и мајци у детињству.

Јесенас сам, пред почетак зиме, имао један надахнут и дивотан разговор са својим боговима и богињама.

Рекао сам им, отприлике, овако:

О, мили и драги моји!

Ја сам већ остарио и онемоћао, те више не подносим зиму и студен.

Ако би и ова зима била тешка као што минуле зиме бејаху, знајте, и верујте ми, да нећу дочекати пролеће.

Покосиће ме влага, мраз и студен, а желео бих још мало да боравим у овоме свету, да још нека добра и племенита дела учиним за ближње своје у овоме свету.

У младости сам уживао у зимској чаролији, ваљао се по сенегу и леду, једући снег и сисајући леденице кад ожедним.

Али, од пре неку годину, зима ми је мучна и претешка, растура ме и убија.

Учините како можете, знате и умете, да ми ова зима, и још понека зима после ове, буде мека и блага, да издржим још мало у овоме свету.

Ако то не учините, ја вам нећу издурати до пролећа.

Скапаћу и свиснућу од мраза и студени.

Потом сам их замолио, да све нас, Беле Србе и Беле Србкиње, да свеколики Род наш Звездани, поштеде и сачувају од свих надолазећих патњи, мука и невоља, од свих превртања и тумбања на Мидгарду, у Сунчевом систему и у Васељени. 

На завршетку разговора сви се моји богови и богиње сгледаше између себе, а Сварог и Рода, у мах, спустише своје деснице на моје теме, и мене у трену прожме милина, топлина и блаженство како никада раније осетио нисам.

Данас је дивотан, сунчан и топао дан.

Шетајући обалом Истера, и загледан пут срберних галебова у лету, изнеда постадох свестан, да моји богови и богиње бдију нада мном, да ме прате при сваком кораку, из трена у трен, те да су мени, а и свима нама, послали ову меку и благу зиму коју ћемо, надам се, лако пребродити.

УМЕСТО ПОГОВОРА

Пре неки дан, гостујући код мене, рече ми Владан Пантелић, мој врли пријатељ праискони, да је и он, и то неколико пута минуле јесени, имао скоро истоветан разговор са својим боговима и богињама, јер и њега зима растура и убија, јер ни он зими скоро да не живи.

Кад стегне тмуша, мраз и студен, каже ми Владан, ја не знам, уистини, да ли сам жив или мртав!

Тако нас двојица, већ од краткодневице, ишчекујемо пролеће!

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s