Владан Пантелић: ЧАРНА ГОРА


ПУТОПИС

Увек сам се осећао добро када сам путовао у Чарну Гору. Тај осећај се и сада поновио. Прво угледавање ноћас је било кроз прозор воза. Предивно планинско шаренило! Онда је преко те лепоте испружио своје дугачке руке Жарко Сјајко и све се почело преливати и играти. Треба видети јесен исплетену и испевану на овим планинама. Но, и јесен, као и све друго, налази се у човеку, будна или успавана. Када кренеш у Чарну Гору разбуди сва доба у себи и гледај, гледај и в и д и.

Иде, застаје и шкрипи воз према Подгорици и Бару. Онда стаје, ко зна због чега, али видимо да није због сигнала. Касниће опет пар сати. То је постало нормално. Чудно је то што је за нас много штошта што није нормално, постало нормално.Али на дан отварања ове пруге он је пошао и дошао на време. За наше прилике и то је превише тачности. Сва та стењања воза ми не сметају да уживам у пејзажима који се смењују, наново ме опчињавајући својом лепотом. Ех што нисам неки властелин па да узмем хеликоптер и камеру и да кружим, кружим!

Кањон Мораче прича о протеклим вековима и силини Воде. И Цијевна, коју прелазимо, река чудесница, која истиче у Албанији и дуби стене кроз Подгорицу, пева једну друкчију, али у бити исту песму. Једном ћемо, ми људи, живети у дубљем садејству са стенама и водама и птицама. Једном ћемо, ми људи, живети у много дубљем садејству са људима, без лажи, без мржње, без љутине, без туге, и без себичности, у једном светлом свету. Једном ћемо, ми људи, стварно видети једни друге, видети Човека у свакоме, видети Себе у свакоме, видети Бога у свима и себи. Затварам очи, умиљујем унутарње трептаје, разабирам и гледам тај свет. Нестају сви боли од света и века. Боже, Ти си чиста Лепота!

И опет стаје воз, овога пута испред Скадарског језера. Е па нека си стао! Знам да сам стигао на одредиште свог живота и за мене више ни једна замка света није стварна. Посматрам различита јата птица која искачу из густих трстика и локвања и са врба. Прелећу, надлећу, кликћу, хитро и брзо, али у међусобном миру.

А језеро, симболика душе, препуно јесењег лишћа и свог расцветавања, огледа околне планине и дише благоталасасто. Сиве зидине једног несталог града говоре о пролазности свега осим пролазности саме.

Враћам се из Бара према Подгорици. Море ведро као небо и модрозелено. Свраћам у Ратац (а где би другде ратник Светлости требао и могао свратити!), на исто место где сам се овогодишњег пролећа окупао пре Руса. Бацам плочасте каменове, слушам звуке њиховог утопљавања, проигравам вечност. И намењујем: први за Данијелу, други за мене, трећи за Соњу, четврти за Сашу, пети за Иву, шести за Жељка, па за Борку, Данила. Каменови причају шапатом, напрежем уши и чујем: Данијела оклева и контролише, плаши се среће, Соња је бучна, али јасна, Жељко се таласа према ветрима, Ива иде све одлучније и финије… Сашин камен је скоро нечујно бућнуо, без много приче, али танано и тајинствено и делатно, као Саша. Како су каменови крaтки и јасновиди! Они су исклесали Његоша, а Дух га је напоjио виђењем далеким.

Улазим у воду отворена срца. Када се човек отвори, радост упуњава груди, мало и згужвано ја се испрси и тече ка великом Себе, свест нараста. Освајање једне велике тврђаве…. Опет нема Руса овог двадесет и четвртог октобра. Кроз слане очи гледам Ватру, угледавам врата и пролазим на другу страну. Лед у моме срцу постаје врео и почиње да се отапа све брже и брже. Многи, тек изникли светови у моме новом видокругу, пружају своје тајне, чарне као што је Чарна Гора

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s