Вељко Петровић: ВЕРУЈТЕ ПРВО


Прво је: сваки нека зна шта хоће?
О маглу копља никад се не ломе.
Слободе? добро! Ал’ то није воће
Што зрело пада у шешир ма коме.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Господин, сељак, богат и сирома’,
У успех борбе верујте – и доста.
И ваша снага биће снага грома,
И замршена питања сва проста.
Верујте прво! и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Велика дела ишту тврду шију.
Зачеп’те уста мудрих грошићара!
Дигните срце! згаз’те сумње змију,
И бор’те се за успех без шићара.
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

Вера у успех, успех је пола.
Слободе прстен ко на руци носи,
Тај већ је јачи него сила хола,
И церов лист му већ цвета у коси,
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести!

– Ми сви сад знамо: хоћемо слободе,
И да смо своји у рођеној кући;
И пре но што нам мач срца прободе
О вољу нашу он ће крто пући!
Ми верујемо! и стиснутих пести,
Са руку наших ланце ћемо стрести!

Вељко Петровић.jpg

Advertisements

One comment

  1. dragansimovic

    [уреди]
    Вељко Петровић је рођен у Сомбору 4. фебруара 1884. године.[1] Његов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[2]

    Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[3] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.

    У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.

    Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник Светозар Прибићевић загребачког „Србобрана“ обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У „Српском књижевном гласнику“ објављује 1912. године приповетку „Заборав“. Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.

    У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. „Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године.“ Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: „Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске.“[4] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.

    У јеку Балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.

    Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком „Србобрану“, на насловној страни родољубиву песму „Србији“.[5] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити – водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[6] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи Начелник у Министарству просвете (1927).

    У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.

    Вељко Петровић је 1928. године постао подпредседник београдског Пен-клуба.[7] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.

    Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета, краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.

    Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић доајен српских књижевника у Мађарској.

    Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник, изабран је за редовног члана. [8] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је фебруара 1937. године у сали београдске кафане „Код два јелена“. Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[9]

    За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.

    Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји великана.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s