Милош Црњански: СРП НА НЕБУ


Ти незаборављена моја 
на родном пољу изненада женка,
остај ми сенка, сенка.

Ко редови зарђалих коса 
кукуруз је на сунцу зрео.
Тешка си била, врела и боса
као сноп жита кад се разгрне.
Очи ти беху мале ал црне 
као рупице на фрули.
Кад ми на теби сваки заглавак врео 
од сласти поче да трне 
раширила си се, и уздрхтала,
ко земља испод грана трулих.

У црном дугом свиленом плашту 
по свету блудим.
И свуд где стигнем шапатом будим
болан осмех, сузе и машту.

Свирам смрт, 
ал ми гудало расипа нехотичне звуке.
А зидови мртве и облаке што
плове 
благо ми милују руке.
Једнако ћарлија као далек врт 
трагом мојим сенка моја,
пуна жита и неба ведра, 
врела као једра недра твоја.

И док ми се ноћу преплићу на руци 
голе жене, и звуци 
крвавих накита страшних,
тешке свиле и листови прашни,
чим пред зору сване,
небо ми је росно ко равне пољане,
а Месец се над њима сја
као срп.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s