У ВИХОРУ – Словенка Марић


11909765_875843529174288_416368752_n

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика.
Сунце, извор,звезда, Косово,
љубав, дете, огањ,Бели Анђео
и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека. Нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
који хара по мени и мојој тами.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s