Лужички Срби – Саво Ј. Оровић


Luzicki-Srbi-u-narodnjoj-nosnji-tokom-folklornog-festivala2-670x447

 

Најстарији траг српском имену уопште налази се у Плинија и Птоломеја, и то у сасвим чистом облику: Серби, Сербои, Сербви – иначе латинско име, по Тациту, за њих је било Венети, од тога су Њемци за Лужичке Србе извели Венден, Сорбен, Сорбенвенден, Лаузервенден. А сва српска племена, како на југу тако и на сјеверу, себе су одувијек називала једним општим именом „Срби“ или „Сораби“. „Раб“ значи човјек, „Сораби“ значи „Субраћа“, „Сољуди“. Име „Словени“ пак дошло је отуд, што су могли међу собом „словити“ (говорити), а Германе, с којима се нијесу разумијевали, називали су „Нијемцима“, јер су за њих били нијеми или мутави. И по Шафарику сви су се Словени називали Србима, а то, по Добровском, потврђује и чињеница, да се два најудаљенија словенска народа тим истим именом зову.

Лужички Срби су посљедњи остатак Полапских Словена, који некада насељаваху већи дио данашње Њемачке, и то: западну Пруску, Померанију, Бранибор, Саксонску, Анхалт, источну половину Хановера, Мекленбург–Шверин, Мекленбург – Стерлиц и јужни дио Шлезвиг–Холштајна, затим острва Фебрани, Рујан (Руген), Узнојмо и Волин у Источном (Балтичком) мору. Седиште Полапских Словена, дакле, било је између Чешке и Балтичког мора. На истоку били су им сусједи Пруси и Литванци, а на западу Саксонци и Тиринжани. Они су се дијелили на три огранка: Бодрићи који су живјели у земљама данашњег Мекленбурга и Холштајна, Љутићи у данашњем Бранибору и Поморју, и Срби у данашњој Лужици и Саској од ријеке Бобре до ријеке Сале.

Назад хиљаду година у овим крајевима није било, дакле, никаквих Њемаца, него су свуда живјели само Словени и то је била чисто словенска земља. Латински географ Секвестор, половином шестог вијека, пише да „Лаба дијели Нијемце од Срба“… То свједоче многобројна имена њихових мјеста, села, планина, поља, ријека и потока, која су све до данас чисто словенска, као: Дубрава, Горица, Јасен, Јаворник, Ломница, Лаба, Бранибор, Камјеница, Нова Лука, Добри Луг, Пореч, Равно, Чорна Вода, Микра итд. Пошто су Нијемци звали Словене: Венети, Венди или Винди, то многа топографска имена у Њемачкој са тим коријеном подсјећају да су некада тамо Словени живјели, на примјер: Vindenhasen, Vindischgretz, Vinddorf, Vendeburg, Vindschthal, Vindesbrg, Vindeburg итд. Берлин је био њихов „брлог“, гдје су држали и хранили стоку, а Липиска или Лајпциг био им је олтар гдје су под гранатом липом славили бога Перуна, који небом управља, онда када су Њемци још обожавали жабу, и гдје су Словени долазили на сабор обучени у платнено одијело, већ напредни земљорадници, докле су се Њемци, као ловци, још одијевали кожом.

У историји Берлина (из 1888) стоји да су до XIV вијека његови становници били Срби. Чланови мјесног одбора говорили су на сједницама српским језиком, а званична употреба њемачког језика уведена је тек при концу XIV вијека. Зна се да је престоница Њемачке постала од двају српских села: Берлина и Колина.

Лајпциг је некад био центар Лужичких Срба. Још у XVIII вијеку суђено је у тамошњим судовима на лужичкосрпском језику. Зато су у току XVIII и XIX вијека у Лајпциг радо ишли на студије наши људи, међу многима Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић – Сарајлија, па и сам Вук Караџић. „Крв није вода“ и она их је вукла тамо. Ишли су код своје браће, од које су увијек били својски и братски примљени.

Словенски карактер Лужице очитује и словенско поријекло многих тамошњих знаменитих Њемаца. Тако, на примјер, Лајбниц се у Торгави (1713) обратио на руског цара Петра Великога као Словен на Словена, са ријечима: „Наше је поријекло исто – оба смо Словени“, Лесинг је био Србин из Лужице, за Бизмарка су сами Њемци говорили: „Тај словенски дипломата“, за Катарину II, која је рођена у Штетину у породици Сербст, руски историчари су доказивали да није Њемица, већ Српкиња итд. А најбоље се то види из приложене карте, која показује географски положај Полапских Словена и њихову подјелу на многобројна племена. Многи тамошњи становник већ сада и не слути да у његовим жилама тече чиста и племенита словенска крв.

Од XI вијека Полапски Словени бију неравни бој са Њемцима, који су насилно колонизирали њихову отаџбину. Под изговором да шире хришћанство међу многобожачким Словенима њемачки завојевачи ишли су за тим да их покоре и поњемче. Са крстом у једној и мачем у другој руци долазили су ти перфидни мисионари код Словена, који су се дуго и упорно, али узалудно опирали. Међу покрштена словенска племена Њемци су упућивали своје свештенике, те су тако и на све могуће начине натурали поред нове вјере и свој језик и своју културу. Мало помало нестаде старих словенских обичаја и редом свих других народних особина.

На цијелом источном и средњем дијелу данашње Њемачке, гдје је некада текао бујан словенски живот, гдје се орила словенска ријеч и пјесма и гдје су словенске руке крчиле пут продирању истинске културе, данас ондје живи само успомена на прошлост Полапских Словена, и малени број Лужичких Срба остао је као живи споменик и рјечито свједочанство словенског обиљежја ових крајева.

Све до Карла Великог Полапски Словени су успјешно водили борбу за своју слободу, а овај је искористио њихову поцијепаност и неслогу те их је био све редом покорио. Послије Карлове смрти они су се опет за неко вријеме успјешно одупирали поробљавању, али су Њемци онда као и послије били подмукли непријатељи. Једном приликом је погранични гроф Геро приредио велику гозбу, и на њу позвао тридесет најглавнијих словенских кнезова, којима се правио добрим пријатељем. Ови, не слутећи ништа зло, сви дођу. А вјероломни Геро усред гозбе дадне знак, те оружани стражари навале на голоруке кнезове и све их мучки побију. У последњој борби коју су водили Бодрићи пао је њихов кнез Никлот, чији су поњемчени потомци (Никлотовићи) владали у Мекленбургу све до Првог свјетског рата. То обезглављење народа, издајство кнеза Тугомира и недостатак слоге и јединства довело је најпослије Полапске Словене, с малим изузетком, до коначне пропасти.

Тако су Лужички Срби и остали Полапски Словени, кроз дуги низ вјекова, били словенска предстража на западу и тврди бедем својој браћи на истоку, Пољацима и Русима, против силне њемачке навале. На обалама Сале и Лабе, Спреве и Одре текла је столећима њихова племенита крв. Поља Лужице и Бранибора, Прусије и Помераније засута су и пресута њиховим јуначким костима. Из многобројних ратова са Њемцима помињу се као истакнути борци за слободу и војсковође: Звјездодраг, Бјелосав, Дерван, и „поносити“ кнез српски“ Миливој, који је славно пао на бојном пољу; као и посљедњи њихов владар кнез Прибислав, о коме је Јан Чесла написао (1862) епопеју „Кнез Прибислав“. Он већ скоро хиљаду година, по народном вјеровању, живи скривен у подземним ходницима, негдје код Боркова, и бди над Србима, да се једном појави и ослободи Лужицу испод њемачког ига.

Од великог броја Полапских Словена остало је до данашњег дана неистријебљено и непоњемчено свега око четири стотине хиљада Лужичких Срба. А што је управо томе главни узрок? Заклети непријатељ Словена – Њемац и стари словенски гријех – поцијепаност и неслога. Мјесто да су се сва та једнокрвна племена сложила и ујединила у једну јаку државу, свако је од њих хтјело да живи само за себе, а било је још и непријатељ своме сусједу. Прогањали су једни друге и још позивали Њемце у помоћ против своје браће. Тако се најпослије и ту потврдила и остварила стара народна пословица, која опомиње: „Ко неће брата за брата, он ће туђина за господара“ И то је најбоља поука свима садашњим словенским народима, да им је спас и будућност једино у братској слози и чврстом јединству.

За Лужичке Србе писао је њемачки лист „Leipziger Tagblett“ око 1880. г. овако:

„Српство, које негда тако јако бјеше раширено у Њемачкој, личи на каквог доброг старца на самртној постељи његовој, који већ затвара очи да умре… Око њега се претворило све у њемачко, сама поља и ријеке, вароши и села носиће још драга му имена, што им је вриједан народ његов давао… Корак по корак земље освајали су Германи (Њемци) од њих. И са смрћу посљедњег вендског (српског) владара Прибислава 1134, који је хришћанство био примио, угаси се и посљедњи бранилац овог несрећног народа… Сиједи старац је у посљедњим тренуцима свога мученичког живота… Један вриједан, радан и добар народ, који нам је хиљаду и по година гост био, сахраниће се“.

Али се, срећом, пророчанство злурадог Швабе није потпуно испунило. Лужички Срби су се ипак одржали, као што су се завјетовали девизом на своме „Сербском дому“ у Будишину, гдје гордо стоји златан натпис:

„Српство мора истрајати“

и као што поносно и пркосно пјевају у својој химни:

„Српску славу, српски језик сила неће уништити“2

И Лужички Срби су одиста сачували свој језик, своје обичаје, пјесму и вјеру у велику будућност Словенства. Овај честити народ, племе нашег племена, крв наше крви, био је највише изложен германском продирању ка истоку. Они су били са свих страна ограђени њемачким зидом, без директне везе са другим народима, као неко мало острво у неситом германском мору, али су упркос томе истрајали.

Што су се Лужички Срби све до данас сачували од потпуног уништења и германизације, мимо осталих племена Полапских Словена, имају доста да захвале територијалној блискости своје словенске браће Чеха и Пољака, на које су се наслањали и понекад били у саставу њихових држава. Тако су за владе Болеслава Храброг живјели у заједници са Пољацима, а у два маха били су уједињени са Чесима, и то први пут под кнезом Самом, а други пут их је прикључио Чесима Карло IV, и у тој заједници остали су више од три стољећа (1316–1635), уживајући скоро пуну унутрашњу самосталност. А затим су потпали под Саксонце и Прусе.

Највећи лужичкосрпски пјесник Јакоб Барт–Ћишински пише:

„Да су Лужичани, као мали остатак, посред великог полапског гробља, очували своје националне особине тумачи се тиме, што је овај народ како психички, тако и физички необично снажан. Велика издржљивост овог народа објашњава се на првом мјесту неизмјерном љубављу према матерњем језику и оданим чувањем рођене груде земље“. Ово потврђује други њихов пјесник Јан Холан, који је пред своју смрт наредио да на његовом гробу посаде словенску липу, симбол вјере у бољу будућност, и да на гробу напишу „Србин – вјечно Србин“.

Један лужичкосрпски свештеник из краја XIX вијека каже: „Нас већ одавно не би било као народности, да матере још и данас, и на самртном часу не заклињу своју дјецу, да чувају свој језик и своје обичаје“. А један Лужички Србин из Америке са оваквом носталгијом пише: „Љетос ће бити 14 година како сам се одселио у нови свијет. Али ја мислим често на драгу српску Лужицу, гдје је моја колијевка стајала, гдје сам у школу ходио и у милој српској ријечи мој „Оче наш“ пјевао. Можда се опет врате ти сретњи часови када ћу имати родну груду под ногама“. Ни у најгорем духовном мраку и материјалној биједи Лужички Срби нијесу губили вјеру у повратак своје слободе.

Поред наслона на своју сусједну браћу Чехе и Пољаке, високе националне свијести и жарког родољубља, Лужички Срби за свој опстанак под тако тешким околностима имају да захвале и својој одличној организацији. Код њих су постојала ова друштва, листови и установе: Српска матица, Српски музеј, Српска библиотека, Српска књижара и штампарија, Српски соко, Српски савез Домовина, Српска читаоница, политички дневник, „Сербске новине“ итд. Све су то Њемци били варварски уништили, али се опет обнавља и подиже.

Језик Лужичких Срба дијели се на два дијалекта, који су оба постала књижевним језицима. Горњо-Лужичани или, како сами кажу, Горњо-Срби приближавају се по језику Чесима, а Доњо-Лужичани или Доњо-Срби Пољацима. Али по многим језичким особинама стоје ближе нама него Чесима или Пољацима.

Народни обичаји код Лужичких Срба у великој мјери су очувани, упркос томе, што су германизатори и црквом и школом и свим другим средствима вјековима радили да их уклоне. Они схватају да су им баш ти њихови обичаји најмоћније оруђе за одбрану и за одржање своје народности у мору туђинштине. Најчистије су се сачували од германског утицаја Срби у Доњој Лужици око Хоћебужа, нарочито на ријеци Спреви, у Спревалду, како га зову Њемци или Блоту како га зову Срби. Блот је због своје природне љепоте врло омиљено излетиште за Берлинце. Потпуно српски карактер овога краја најбоље се види пијачних дана у Хоћебужу када улице поплави живописна доњолужичка народна ношња.

Грб Горње Лужице је: златни градски бедем на плавом пољу. Доње Лужице: црвени бик на белом штиту. Лужичко-српска застава: плаво-црвено-бело (водоравно). Химна: „О Лужица, лијепа моја“ (Зејлер).

Народну књижевност пробудила је Реформација. Најстарији рад на том пољу је превод Библије 1548. Прва њихова штампана књига, Лутеров Катихизис, датира из 1574. г. Стварни књижевни почетци запажају се у току XVII и XVIII вијека, и то све на црквеној и вјерској основи.

И тек почетком XIX вијека прелази се на свјетовни правац писања. Године 1809. Јан Дејка, сељачки син и дрводјеља по занату, покренуо је рукописне новине, у којима је корио свој народ за нехат и будио му народну свијест причама о великој словенској породици.

Омладина, која је била главни носилац националне свијести и препорода код свих словенских народа, и овдје је играла главну улогу. Први се појавио млади пјесник Андрија Зејлер, који је био образован под утицајем чешког историчара Палацког, Србина Сима Милутиновића – Сарајлије и Пољака Андрије Кухарског, те је у својој пјесми позивао: „Устај, Србине, и имај своју душу“. Да охрабри своје земљаке, показивао им је као и Дејка величину Словенства, узвикујући: „Од Лабе до Дунава, од Леденог мора и Балтика до Камчатке, све је то наша српска велика Отаџбина“.

Оно што је Србима Доситеј Обрадовић, Хрватима Људевит Гај и Словенцима Валентин Водник, то је Лужичким Србима Јан Ернест Смолер: њихов препородитељ и први истински духовни и политички вођа.

Поред Смолера истакнути су као пјесници и књижевници уопште: Бохувјер Пфул, Михал Хорник, Хандриј Дучман, Радисрб Вјела, Михал Циж, Михал Домашка, Херта Витезић, Јан Холан, Михал Чок, Мина Виткојц, Јан Скала, који у својој пјесми „Југословенима“ изражава братску љубав и приврженост Лужичких Срба према нашим народима, и моли их да помогну његов поробљени народ у тешкој борби за опстанак, ослобођење и бољи живот.

Почетак те пјесме гласи:

„Браћо на југу! Нема ли у вас
срца и душе која би гледала на Сјевер,
Тамо гдје се у њемачком мору
Бори мали народ Лужичких Срба“

Скала је погинуо у рату, а у њега је полагана велика нада. А највећи и први модерни пјесник међу свима био је Јакуб Барт Ћишински. Он је творац лужичкосрпског језика, као Вук Караџић код нас и Прешерн код Словенаца. То је њихов Гете. Од њега има 14 књига пјесама, које све одају племениту и велику душу, а из сваког редка одише неизмјерна љубав спрам сиротне Лужице и њеног убогог народа, који вјековима пати под туђином. Његова књига сонета је савршенство лужичкосрпске поезије и једно од најљепших дјела свјетске поезије уопште. Као прави народни апостол он га тјеши, бодри и напаја му душу вјером у народни васкрс и ослобођење.

Од женских је као пјесник најславнија Мина Виткојц. Она у првој пјесми своје збирке, која има наслов Српски народ, овако дирљиво пјева:

„Тебе су убили,
метнули су те у гроб,
смртну су пјесму теби испјевали,
али ти си ипак још жив.

Већ. давно осуђен си на смрт,
али ти нећеш да пропаднеш,
ти си раскомадан и разбијен,
али ти још увијек дишеш“.

Даље, моли сунце да се смилује на своја стварања која иду погнута и пропадају. Моли вјетар да запјева о овом народу пјесму ускрса и слободе. Моли бога да не пропадне тај народ који спава дубоким сном, док туђински дух ко вампир улази у његове светиње… и завршава!

„Заори нам се поново наша српска пјесмо,
Која од прадавно дремаш у пећинама,
Створи, о боже, велико чудо,
Пробуди живот код нас Срба“.

Од научника су најпознатији: слависта Петар Јордан и, нарочито, филолог Арношт Мука, величина светскога гласа, био је члан обију наших Академија и Матица и носилац српских и црногорских ордена. Он је лужичкосрпски Вук Караџић.

У музичкој уметности су најзнаменитији Кравц, Коцор и Пилк, а у сликарској Вјела, који је био омиљен на двору руског цара Александра I.

Као драмски писац истакао се Јозеф Новак. Он је превео Прерадовићеву пјесму „Зора пуца, биће дана“, итд… Имају велики број културних радника

Лужичкосрпско становништво се бави углавном земљорадњом и шумском индустријом. На завидној су висини сточарство, пчеларство и рибарство. Имају неисцрпне руднике угља, који извозе. Код њих је највећа фабрика алуминијума у цијелој Њемачкој. А индустрија стакла је на високом степену.

Код њих је јако развијен осјећај солидарности, готово сви Лужички Срби су социјално осигурани.

Лужичкосрпски народ много воли да прича и да пјева. Он има своје приче и бајке, народне пословице и загонетке, баладе, љубавне и шаљиве попјевке, романсе, плесне, сватовске и побожне пјесме итд. Имају и неку врсту постаријих епских народних пјесама.

Веома воле музику и игру. Најомиљенији су им инструменти гајде и гусле, и нешто између то двоје, што они зову сербска пишћел, затим кларинет и др. Пјевају и уз гусле (В. Новак). У народу се играју кола исто као код нас.

Скоро свако село има своје пјевачко друштво.

Практикују се стари словенски обичаји као на примјер потапање смрти у прољеће, жетва, Божић, Ускрс са шарањем јаја, свадбе, процесије (ово двоје последње нарочито).

Питање лужичкосрпско постоји уствари од како су Полапски Словени поробљени од њемачких завојевача. Али је први пут постављено пред међународни форум на мировној конференцији послије Првог свјетског рата.

Онда је лужичкосрпски народни одбор упутио на мировну конференцију једно изасланство, које је предводио народни посланик Арношт Барт, да тражи право самоопредјељења за Лужичке Србе, и да им се мировним уговором осигура народни опстанак и аутономија.

У европској јавности била је поведена жива пропаганда за Лужичке Србе и њихове оправдане захтјеве, али ипак у версаљском уговору није додирнуто лужичкосрпско питање. Барт са друговима вратио се разочаран у Лужицу, и још је био осуђен на неколико година затвора у тврђаву Голнов, зато што се усудио да јавно брани свето право свога народа. Пуштен је на слободу тек на посредовање предсједника Масарика.

Тако су Лужички Срби опет били остављени под својим вјековним непријатељима Њемцима, те су, нарочито по доласку на власт фамозног Хитлера, били прва жртва бјесомучног прогањања, германизације и нацистичке расне мржње. Баш на њима су испробани злогласни њемачки концентрациони логори.

По паду хитлеризма Лужички Срби су се с правом надали да ће бар овога пута успјети да добију слободу и независност било посебно, било у федерацији са Чехословачком. За то су слали меморандуме свима савезницима тражећи своје право.

Нарочиту наду су полагали на братску Југославију. Јуриј Рјенч, који је свршио студије у старој Југославији, долазио је у Београд. Он је био лијепо примљен и обећана му је свесрдна помоћ А на Свесловенском конгресу у Београду је у прогласу речено:

„Ми ћемо да подржавамо једни друге на политичком, економском и културном пољу и стараћемо се да не пропадне ни најмањи словенски народ, да и најмањи наш човјек сачува свој национални опстанак, своју националну културу и обезбиједи свој национални развитак“.

Али су, нажалост, и овог пута Лужички Срби остављени на милост и немилост Њемцима. Они на папиру имају мањинска права. 1948. године донешен је „Закон о заштити права српског становништва“, који садржи равноправност језика у крајевима насељеним поред Њемаца и Лужичким Србима, у школама и уредима, двојезични написи на фирмама итд.

И уз извјесну подршку Совјетског Савеза и то би била добит и заштита да се сачувају потпуне германизације. Али се у Лужицу доселио велики број Њемаца из Судетских области и из Пољске, те сада нема скоро ни једног компактног српског села, (вароши су одавно са већином немачког становништва, а тако ни једне чисто српске школе.

На тај начин, послије хиљадугодишње упорне борбе, Српска Лужица, тај словенски Хелголанд у германском мору, тај спасоносни Арарат, на коме су преживјели посљедњи остаци једног великог народа – Полапских Словена – кога је халапљиви њемачки молох прогутао, налази се у агонији.

Напомињем да су Чеси и Пољаци одувијек, па и сада помажу Лужичке Србе морално и материјално. Они имају читаву литературу о њима, отварају за њих школе, примају њихове студенте на своје универзитете, који имају лектора за лужички језик итд. Међутим, ми, који смо им по крви и језику најближи, мало се за њих интересујемо!

Зато завршавам ово саопштење с апелом на овај високи дом – Академију наука – да се та аномалија исправи. То јест: да се нашој браћи Лужичким Србима посвети дужна пажња, испита њихово садашње стање и сходним путем и начином помогне, да са свим не утону у несито њемачко море.
***

1 Предавање одржано 8. фебруара 1963. у Етнографском институту у Београду.

2 О, Лужице красна моја,
предака ми српски крају
и блажених снова рају,
света су ми поља твоја.

 

https://www.rastko.rs/rastko-lu/istorija/sorovic-luzicani.html

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s