Драган Симовић: Сваки свршетак најављује поновни почетак


Пут навише ка Савршенству, ка Пропланку Творчеве Светлости, свакога од нас, као и свако сушто биће, води кроз старост и умирање.

Умирање је прелаз из једног стања живота, из једног пространства обитавања, у неко ново стање живота и простанства.

Нема духовног узрастања, освешћивања и зревања, нема Пута навише ка Извору Стварања и Љубави без старења и умирања.

Живо се присећам себе из ране младости.

Моје физичко тело бејаше тада једро, снажно, моћно, пуно животних сокова, али, сем физичког тела, сва моја друга, онострана и невидљива, танана и духовна тела, бејаху тек у заметку.

Био сам млад а бесловестан.

Умишљах да све знам, да све умем, да све могу.

Младост је пуна сујете, таштине и гордости.

Такав сам бар ја бивао.

За тим годинама уопште не жалим, јер се сав мој тадањи живот одвијаше у спољноме свету, у лутањима и трагањима за некаквим илузијама, омајама и опсенама.

Како старимо, тако полако из спољнога простанства прелазимо на унутарње пространство.

Више се не уздамо у физичко тело, будући да је све трошније и немоћније, већ на нека виша, онострана и духовна тела.

Од стотину постотака способности и могућности мог физичког тела из младости, данас је остало, можда, свега двадесет посто.

Некада имадох око соколово.

Могао сам и спрам месечине читати књигу најситнијег слога, могао сам да видим и препознам човека на пушкомет.

Данас од тог ока соколовог једва да остаде око кокошје!

У последње време све теже, све мучније и све болније читам и пишем.

Да ли сам несрећан, тужан и очајан због тога?

Боже ме сачувај!

Полако подвлачим животну црту, полако се сабирам и одузимам, да из овостраног пређем у онострано, где ћу се, потом, припремати за поновно рођење у неком новом обличју и лику, у неком новоме свету и новим звезданим пространствима.

Вазда понављам: нека су радосни и благословени сви они који су ми мили и драги, сви они који су млађи, лепши и бољи од мене.

Ја сам лук, а моја деца су стреле, као што су и деца моје деце неке нове и будуће стреле.

Тамо где стреле добаце, лук може само да снева!

Али једно поуздано знам:

Сваки свршетак најављује нови почетак, као што и сваки наредни почетак наговештава неки поновни свршетак.

Advertisements

2 comments

  1. Слободан Млинаревић

    ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ПОСЕТИОЦЕ САЈТА: Србски Журнал је блог самосталних аутора и Његови Садржаји Не Одражавају уређивачку политику СРБског ФБРепортера. Блог већ дуже време није интегрални део наше ФБР Медијске Групе- ФБР оснивач: М. Новаковић.
    Ако прескочимо неправилну употребу слова Б, остаје питање, зашто су употребљена слова Ж, Њ, С, Н, О, као велика слова где им није место. Које то писмо користите?
    ОДГОВОР УРЕДНИКА: Г. Млинаревћу, можете то да схватите и као „уметничку слободу“- али права мотивација је била да се стави на нагласак на: „блог“, „садржаје“ и „не-одражавање“, тако да је правопис у овом случају намерно игнорисан и неправописно дефинисан…

    • Editor

      П.С. Додао сам још нека „велика словца“ ради „стављања (додатног) нагласка“. Надам се да то неће превише да вас „насецира“… Ако је за утеху, нисте једини кога то нервира, онај западни плаћеник из Е-новина Пера Луковић, поодавно ме је дефинисао као ноторног „правописног злочинца“… НеУредник М. Новаковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s