Саша МИЋКОВИЋ – ЗЕМАЉСКИ ОБРУЧ
Аз, буки, вједи… до вечности тако,
Кроз безвремена, хаосе и битке,
Рађање боли – умрети је лако,
Од Речи, Слова, или Мисли бритке!
.
У сваком гласу, мелодији, крику,
Или сонету, књизи, лексикону…
Угледам своју резбарену слику,
Сломљену, крту… Али васиону,
.
Још увек сањам, тихо прижељкујем,
Ко кад сам био дечак светлооки,
А из прошлости свакодневно чујем,
.
Сопствени вапај, вибрантно жестоки,
То запомажем: Земља души тесна,
Небо – тргни ме из земљиног несна!
Advertisements