ИСПОВЕСТ У ТАМИ – Владимир Шибалић


22885833_554077378266721_4018980848417237907_n

Тиха се ноћ спустила, спокојна,
Даљине дивне несташе у сумраку.
Плава се коса, нежна и опојна,
Расула по мојим грудима и стомаку.

Усне ми несташе међ’ њеним недрима,
Прсти моји јој се простреше по телу.
Дрхтаво се дотакосмо бедрима,
Те сам ноћи заволео Санелу.

Без иједне речи, ма без гласа,
Ми рекосмо све што нас ломи.
Она ме само обгрли око паса,
С надом да је моје срце удоми.

„Пусти славу…“ – рекох јој тихо,
А она само прошапта меко:
„Волела бих да ме не зна нико,
И да са тобом побегнем далеко…“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s