Златокрила Вила: Лирика вечног тренутка


Прошлог лета сам изашла са тетком у шуму; тетка да набере дрвца; и мачке су пошле са нама. Јуре узбрдо, узбрдо, Када смо изашле после на ливаду, а ту је била једна жена, довела козу и два јарета да пасу. Једно скроз бело, а друго, црно-браон; трчкарају,трчарају, скакућу око мене, мачке се шуњају, ја седим испод воћкица на зеленој травици, а Сјајко Жарко залази и још већи одсјај шаље: трави, небу.

Сви ми добисмо неку јачину у светлости, а ту лепоту треба издржати и све упија светлост и све се свести преко мене, свих нас узајамноно, кога пре слушати, кога пре волети. Светле суштине светле у сунцу и највљују нову Светлост у чистоти и лепоти која будно живи. Милина!

Ова жена села поред мене, и млади лук прави у везице, да продаје на пијаци. Њен муж нешто коси; оно јаре дође па ме гледа у очи, ја гледам оне очи, онај свет одакле долази, ону правоугаонасту плочу и нешто ми прича, додирује се са мном у срцу, радује се животу и зато што постоји и Творчеве радости на овај свет доноси.

Они одскачу од мајке Земље, додирују се, уземљење праве својим ногицама и примају ту енергију мајке земље и враћају  је поново слободно. И тако стално струји, кроз њих и то јесте.

Раније су људи ишли све боси и напајали своја тела Земљином енергијом и мени годи да идем боса и чекам топлоту и лепоту! 

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s