Драган Симовић: Из песничког дневника Вилењака са звезданом лиром


 

 

Данас сам изишао на Истер, да се сретнем са својим прецима и плавим вилењацима.

Сунце је грејало кроз оголеле крошње врба и топола, а доле је пуцкетао и рскао лед.

Скупљао сам суварке, суве гране за ватру.

Суварцима се најлакше потпаљује ватра.

Кад нису влажни, горе као барут.

Негде тамо, у даљини, пловили су лабудови и галебови.

Нада мном су кружили орлови и гавранови.

Истер – света река наших белих предака и плавих вилењака!

На тренутке сам осетио дах раног пролећа.

Осетио га сам у ваздуху, у мирису, у зрацима и ждракама Сунца.

Сенке се увелико скраћују, а Сунце се, гле! из дана у дан, све више и више уздиже на обзорју.

Човек није оно ни што мисли, ни што прича, ни што ради, већ оно што снева.

Ко не снева, тај и не разуме о чему говорим.

Замишљао сам, тихујући и скупљајући суварке на Истеру, далеке и оне најдаље претке, замишљао сам плаве вилењаке, и беле виле, лепотице и мудрице.

Замишљао сам их и видео у својим визијама, у својим јасновиђењима, у својим сновима.

Од детета сам сневао, од детета сневам, без престанка.

Некад ми се чини, да ништа друго нисам ни радио у животу, до ли вазда сневао и маштао!

Цео мој животни ток јесте један дивотан сан који без престанка сневам, било на јави било на спавању.

Већина мојих предака, у последњих неколико векова, бејаху ратници, сточари, луталице, особењаци и чудаци.

Нико од њих није градио дворе и палаче, већ колибе и брвнаре.

Ништа материјално им не бејаше ни значајно, ни важно, ни битно.

Сваки је од мојих мушких предака имао сабљу и пушку.

Сабљу су опасивали, а пушку држали испод узглавља.

Без сабље и пушке нису ишли ни у сватове ни у гору по дрва.

Били су праисконци, онако како само плави вилењак види и замишља праисконце.

Брзо су сагоревали и рано одлазили.

Живели су у просеку око педесет лета.

Гинули су у бојевима, или од последица ратовања млади умирали.

Жене су рано остајале удовице, подизале децу и имале дужи животни век.

Говорило се: боље је да жене испраћају мужеве, него мужеви жене.

По веровању мојих праисконих предака, овај свет више припада женама, но мушкарцима.

О свему овоме размишљао сам и сневао, седећи на пању ослоњен о моћно дебло једне столетне јасике.

Са Истера је пиркао прохладан дашак, а Сунчеви зраци благо миловаху моје лице.

Високо негде повремено би се чуо кликтај усамљеног орла који је кружио јасним и бистрим плаво-зеленим небом.

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s