ИЗ ДНЕВНИКА ВИЛЕЊАКА

СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ситан и сув снег, над широким банатским пољем, ковитла и распршује ветар са Истера.

У врту, где је све бело и чисто уоколо, цепам дрва на дрвљанику.

Кад нацепам и нацепкам ситна дрва, распалићу ватру у каљевој пећи.

Док багремовина, буковина и церовина пуцкета на ватри, излазим из времена садањег и, намах, улазим у неко праисконо време…

Цепање дрва и распаљивање ватре, увек ме враћа у неке давно минуле векове, када су човек и вук били пријатељи, били један род, били једно вучје племе.

Зурење у ватру, у само пурпурно језгро ватре, поготову с вечери у сумрак, благотворно делује на свеколико наше биће.

Смирује дух, чисти ауру, сагорева паразите како у аури тако и у нашем широком животном, душевно-духовном окружењу. Надасве, прочишћава синусе и све дисајне путеве.

Једно од најлепших мојих тиховања јесте зурење у ватру.

Тада се у трену повезујем са боговима и богињама, с вилама и вилењацима, као и са свим иним невидљивим светлим бићима и суштаствима.

Иако је од јуче сибирка зима овде, на Истеру, дивотно се осећам док пред кућом, у врту, цепам дрва.

То ми је потврда, да сам још жив у овоме свету.

Ма какав да је овај свет, још увек сам у њему, и, још увек сам жив!

(Београд – Истер, 26. сечко 7527/2018.)