Драган Симовић: ДУХ ДРЕВНЕ ВИНЧЕ


 

 

 

Има једно тајинствено место на левој обали Истера, где осећам, а некада и видим, присуство вила и вилењака, и где препознајем праискони дух времена, дух ведске древности.

То мистично место сам давно открио, и сматрам га својим местом моћи, својом праисконом оазом.

Будући да је та оаза већи део године неприступачна, јер је водоплавна и мочварна, истовремено бива  – густим шибљем, врбама и тополама – скривена и заштићена од знатижељних погледа људи.

На то место одводим само своје ретке пријатеље: Владана Пантелића и Сокола са Велебита.

Нико други не зна за то место моћи, место вилинских и вилењачких визија.

Све што сам ја осетио и доживео, то су препознали и моји пријатељи: Владан и Соко.

Владан ми је једном приликом рекао: чим избијем на ово место, ја имам осећај, а и визију, да сам ушао у неко древно време, да сам се вратио најмање двадесет векова уназад.

На том мистичном месту, у тој скривеној и тајинственој оази, а у окружењу разних врста барских птица, орлова и сокола, у неким тренуцима самовања и тиховања, гле! осећам живо присуство Винчанаца, светлих духова и суштастава Древне Винче.

Древна Винча је на само неколико километара низводно.

А ту је, у близини, и Ратничко острво.

Острво многих тајни.

На том месту, понекад се срећем и са својим прецима.

Указују ми се у великим светлосним, флуидним и етарским мехурима што подсећају на светло-плаве и зелено-плаве свемирске летелице.

Ту се дешава чудесно преливање оностраних вагри, звукова, гласова и шумова.

Кад дува ветар са Ђердапа, хучање и брујање ветра – у крошњама врба и топола – претаче се у звуке вилинске флауте и харфе, у свирку вилењачке звездане лире.

На том месту рођене су најлепше моје песме и молитве посвећене боговима и богињама, вилама и вилењацима, прецима и потомцима, звездама и сунцима, љубавима и дивотама.

(Иза мене је Свети Истер.

Лево, и низводно,

на свега неколико километара,

налази се Ратничко острво

и Древна Винча.)

Advertisements

6 comments

  1. Мирослав

    Драганово посвећење у скривеном кутку непролазне димензије винчанског окружења савршено се уклопило са винчанском молитвом предивног и непатвореног исконског гласа Татјаниног.
    Хвала вам

    Мирослав Поповић

  2. Соко са Велебита

    Још у детињству сам у моме завичају с времена на време и о неким благданима, слушао помињање Вила од старијих мештана. Сва сазнања о томе увек су ми била на неки начин тајинствена и тајновита и никада их нисам одбацивао као празнословље због утицаја овога назови савременог учења и науке. Имам осећај да у неком делу моје подсвести има место у којем се чувају спознаје и праве истине о Вилама и о многим другим скривеним тајнама. Од када сам упознао нашег драгог песника који непрестано помиње присуство Вила и Вилана, још више сам се заинтересовао за све ово , па када бих год наишао на погодну особу из мога роднога краја, ја би је у погодном тренутку упитао да ли зна или је чула нешто о Вилама . Тако сам недавно сусрео једног познаника и након краћег разговора о нашем завичају упитао га , Да ли је некада нешто чуо од старијих људи о овим појавама а он ми потврдно одговори . „Па био је у мом селу један ђед Стеван, који је причао да је на пљескуљама (разуђено место са доста шљунка и плитка вода где се један поток улива у реку Уну) виђао неке цуре у белим хаљинама које су се ту окупљале и понекад боравиле. Све се то догађало у раним јутарњим сатима летњега доба, када би ђед Стеван подранио, идући на сајам низводно у суседно село. И када би га приметиле све би тако нечујно побегле у шуму која се уздизала изнад ове речице“. И још додаде да је то било негде после другог светског рата , око 50., 51., или 52., године.“ Још сам га упитао да ли је ђед Стеван знао ко су те цуре ?
    „Он јеговорио да су то биле БУЛЕ (из једног муслиманског насеља које је око дванаест километаара низводно од овога), које су ту долазиле да се купају и очисте од греха јер је то било као свето место“.

    Затим смо заједно поразговарали о свему овоме . Зашто би буле тако голишаве пешачиле тако далеко поред србских кућа до тога места, када је таквих и сличних места било на претек од њиховог насеља па до пљескуља. Од када је ђед Стеван напустио овај свет, више нико није помињао да је имао такве призоре. Заиста је занимљиво ко су биле те цуре , али засигурно нису биле БУЛЕ !

    • Radmila

      Пре пар година сам имала дубокопрожимајуће духовно искуство на Ратном острву. Тамо се губи осећај за време… а мени је довољно и да само помислим на то острво… и већ сам у стању тиииховањаа ван времена и простора, изван опсене и обмане овог света…♥

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s