Драган Пеловић: ДОПУСТИ ДА ДУША МОЈА РОСОМ ПРОБУЂЕНОГ УМИЈЕ ДУШУ ТВОЈУ – ТРИ ПЕСМЕ
ПЕСМЕ ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“
ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА
Јесилитита,
што ноћу фењер са свицима носи,
и песмом својом
милостивом звезде буди?
Јесилитита,
која кроз олујне ноћи
Светлост души мојој носи?
Јесилитита,
што поје нежно, најнежније
не би ли звездана чеда успавала?
Јесилитита,
која кроз живот ходаше,
у хаљинама разним,
не би ли душу моју загрлила?
Јесилитита,
која у себи тајну знадеш
ииспружене руке срцу моме пружаш?
Јесилитита,
коју сам у молитвама
ноћима, годинама, вековима дозивао?
Јесилитита,
која ме је у себи пронашла
и која у срцу своме мени пева?
Јесилитита…
У ЛУЦИ ОД ЖАДА
У луци од жада
окупаној мирисом
кристалног срца Гаје – чекам.
Сам, стојим на мосту од паучине,
тетовиран маштом
унутрашњег сећања.
Улуциоджада са пртљагом сећања,
завежљајем жудње, и
флашицом сете очекујем лађу.
Океаном димензија и
временских циклуса саздана
лађа Господња са Сиријуса стиже.
Нек ноге што ово тло газише
не поклекну
и нек сузе што капају
кристално чисте буду!
Улазница је светло срце пробуђених
и душа која Господа љуби,
те се са Њим стопи.
У луци од жада
остављам маску, мисли жудње и санкаре,
одлажем хаљину телом звану
и чистом душом
ка Плавој звезди хитам.
У луци од жада …
ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА
Испружируке мила,
Желим ти невидљивим мастилом
животе наше исписати.
Испружируке мила,
својим би топлим дахом
да грејем душу твоју нежну.
Испружируке мила,
да срце своје ставим у њих,
да ти себе дам до целовите Празнине …
Испружируке мила,
да читаво једно еонско путовање
сећања на Извор окончамо.
Испружируке мила,
да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…
Испружируке мила,
допусти да душа моја росом пробуђеног
умије душу твоју,
и да огањ ватре моје
са твојом уједињен гори.
Испружируке мила, чуј стих душе моје.
Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено
Једно буду.
БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ
