ПИСМО ОЦУ – Владимир Шибалић


father-son-walking-featured-w480x300
Шта то беше вредније од тога,
Шта ли то помути памет твоју,
Па да заборавиш сина прва свога,
Који већ стаса у лику твом, и кроју?
Не би те уз мене док сам растао,
Ни кад замомчих, кад сам порастао.
И сада када сам, можда, одрастао,
Једини сам Шибалић што је песник постао.
Друмови далеки однеше те рано,
Ја ни не памтим то јутро чак.
Сигурно је било румено и пламно,
Али га се не сећа више овај дечак.
И све што знадем, научих сам,
Никада ми ниси знао савет дати.
Много ме је пута због те било срам,
А то ничиме не може да се плати.
Ваљда је и боље сада и овако,
Деценије минуше, и још неко лето.
Бреме ово носити нимало није лако,
Ни ово презиме, проказано и проклето.
Само ме оно за тебе сада веже,
Подсећа на твоје и моје родно место.
На спомен његову страше се и беже,
Зато те и не спомињем, оче, тако често.
Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s