Соко са Велебита: Имам осећај да у неком делу моје подсвести има место у којем се чувају спознаје и праве истине о Вилама


СОКОЛОВ КОМЕНТАР

НА „ДУХ ДРЕВНЕ ВИНЧЕ“

Још у детињству сам у моме завичају с времена на време и о неким благданима, слушао помињање Вила од старијих мештана. Сва сазнања о томе увек су ми била на неки начин тајинствена и тајновита и никада их нисам одбацивао као празнословље због утицаја овога назови савременог учења и науке. Имам осећај да у неком делу моје подсвести има место у којем се чувају спознаје и праве истине о Вилама и о многим другим скривеним тајнама.

Од када сам упознао нашег драгог песника који непрестано помиње присуство Вила и Вилана, још више сам се заинтересовао за све ово, па када бих год наишао на погодну особу из мога роднога краја, ја бих је у погодном тренутку упитао да ли зна или је чула нешто о Вилама. Тако сам недавно сусрео једног познаника и након краћег разговора о нашем завичају упитао га, да ли је некада нешто чуо од старијих људи о овим појавама, а он ми потврдно одговори:

„Па био је у мом селу један ђед Стеван, који је причао да је на пљескуљама (разуђено место са доста шљунка и плитка вода где се један поток улива у реку Уну) виђао неке цуре у белим хаљинама које су се ту окупљале и понекад боравиле. Све се то догађало у раним јутарњим сатима летњега доба, када би ђед Стеван подранио, идући на сајам низводно у суседно село. И када би га приметиле све би тако нечујно побегле у шуму која се уздизала изнад ове речице“. И још додаде да је то било негде после другог светског рата , око 50., 51., или 52., године.“ Још сам га упитао да ли је ђед Стеван знао ко су те цуре?
„Он је говорио да су то биле БУЛЕ (из једног муслиманског насеља које је око дванаест километаара низводно од овога), које су ту долазиле да се купају и очисте од греха јер је то било као свето место“.

Затим смо заједно поразговарали о свему овоме. Зашто би буле тако голишаве пешачиле тако далеко поред србских кућа до тога места, када је таквих и сличних места било на претек од њиховог насеља па до пљескуља. Од када је ђед Стеван напустио овај свет, више нико није помињао да је имао такве призоре. Заиста је занимљиво ко су биле те цуре, али засигурно нису биле БУЛЕ!

 

Advertisements

One comment

  1. Radmila

    Соколе са Велебита, баш ми је мило што си написао овај запис, а још ми је милије да сам се тек пре неколико сати распитивала о вилама код жене која живи близу Обедске баре. Тамо имају столетне шуме које су идеалне за виле и вилењаке…. тако ми је својевремено речено кад сам службовала у том крају… Људи памте да су коњима виле уплетале гриве у плетенице… а о томе сам и у детињству слушала у Рађевини код бабе (западна Србија), као и то да се у селу тачно знало где су места на којима ноћу виле играју коло. Пре две године ми је једна млада жена из тог краја спасла повређено колено… каже да је прошла кроз вилино коло једне ноћи у дворишту своје куће и од тада су оживеле у њој исцелитељске моћи… А недавно, пре пар месеци, позваше ме да будем поред једне Пљевљанке Смиље тешко оболеле, болне…ја се тад присетих да је приупитам је ли било вила у Пљевљима, а она ми на самрти исприча да су њу и другу децу једне зиме при повратку из школе виле спасле од чопора вукова. Рекох јој тад да позове виле да јој боли олакшају, и недуго потом она је и напустила овај свет. Ево, и мене је један Драганов запис о вилама и Србима довео овде на странице Србског журнала где се препознах са својим родом. Поздрављам те, роде мили, Благословен да си!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s