Све се убрзано мења и, већ се увелико променило.

Ништа више није онако како је бивало пре двадесет година, пре годину дана, па ни како јуче бејаше.

Променио се ваздух, променила се вода, променила се ватра, променила се земља, променили се људи, животиње, птице, дрвета и биљке.

Пределе које сам виђао у детињству и младости нису више они предели.

Јесу исти, а, ипак, нису исти!

Не посматрам ништа више онако како сам некад посматрао.

Сад имам једно посве другачије виђење свега: животиња, птица, људи, воде, дрвећа, предела и градова.

Моје садашње виђење јесте виђење изнутра, из бића и суштаства.

Као да је све преконоћ постало прозирно и прозрачно, као да је од кристала или стакла саздано.

Док посматрам људе имам осећај да видим све њихове унутрашње органе, мисли, осећања, науме и намере.

Кад се сретним с неким, имам осећање да већ све унапред знам, да знам цео ток разговора од прве до последње речи, да знам његове бриге, стрепње и слутње, његове тегобе и патње.

Тако видим све у овоме свету: животиње, птице, биљке, дрвеће, шуме и пределе.

Кад сретнем животињу, у очима могу све њене страхове, намере, осећаје и емоције у трену да прочитам.

У овом времену, и животиње нас посматрају из свог унутарњег, виде нас као богове и богиње.

Нешто од нас очекују, нешто значајно и важно.

Неко чуђење кроза све провејава: кроз бића, суштаства, твари и природу.

Има тренутака када ме запљусну и преплаве најдубља осећања љубави, љубави која није од овога света нити од иних материјалних светова, већ једне божанске и божанствене љубави што исијава из Језгра Звезданог Јата, са Самог Извора Љубави.

Тада су ми сва бића мила и драга, тада сте ми сви ви мили и драги и, тада љубим све вас, све и свја, и, чини ми се да се расплињујем и растапам у водеану љубави која све обујима и прожима у Васељени и у Вечности.

У таквим стањима молитвеног тихова, спомињем све вас, сва ваша имена, све оне које сам било када и било где сусретао и, с којима сам лепоту, доброту, осећања, зебљу, саосећајност и самилост делио.

Све вас, и све нас, сабране и окупљене око Србског журнала доживљавам и видим као један Род, као једно Јато, као једну Породицу, иако се с многима од вас никада нисам сусрео нити ћу се, пак, икада сусрести у овоме свету привида, омаја и опсена.

Кад изиђем на Истер, док сневам и тухујем, тада видим и осећам све вас, а често с вама и разговарам.

Не знам како, али ми се чини да већ све о вама знам: ваше бриге, страхове, немире, патње, радости, боли и љубави.

Љубим вас све и благосиљам љубављу и благословом наших звезданих и светих Предака, наших Богова и Богиња!

(На левој обали Истера, у јутро Сунцем обасјано, док се у ваздуху осећа дах раног пролећа – прамалећа, 7527. године.)