Као срна страшљива

Маглом огрнута у

Јесењем јутру

Тананим ногама и

Очима великим као мјесец

Кроз недосањани сан

Газиш опало лишће.

.

Прилазиш мом кревету

Прислањаш главу на

Моје груди

.

Уздах проломи јутро

Које постаде

Један велики шарени цвијет

И са младе необране крушке

Над креветом

Капну суза радосница.