Вера Розалија: ЧУДЕСНИ ЧВОРОВИ СУДБИНЕ


У чељустима безизлаза налазила се Милица још од дана када су у башти њихове куће, што оно рекоше у вр’ баште, нађене неке људске кости. Прекопавајући башту са својим Илијом, спремајући семе за сетву поврћа и радујући се својој првој принови, Милицу ко да је неко камџијом одаламио преко срца и стомака, а ноге јој обамреше, престрављеној од тога што је видела.Тек су се пре пар месеци уселили, средили кућу, и пресрећни што су је повољно добили, започињали су свој живот.

Није се знало откуда су те кости ту. Али те кости су урушиле читав живот једној породици, вукући за собом мучно бреме страха и стрепње од преузимања туђег проклетства. Милица се од сталног страха разболи и остави своје мале без мајке. Нису ни слутили да прекомерним страхом себи могу највише наудити, а да ипак Неко од Горе све зна и све види – али једноставно, нови власници куће то нису схватали.

Милица је била узнемирена. Никако јој више није одговарало да ту станују, – па нека је кућа и нова, нека је у самом центру села, нека су је платили испод цене, повољно, нека је имала најлепшу башту, …нека је све!!! Страх се уселио Милици у стомак. Неко јој је камење засело у желуцу, и бол се уселио, бол који није знала одагнати. Мислила је ако се преселе, све ће проћи. Пре свега оно љуто камење у желуцу, што је поваздан држало згрчену. Само да јој се тога ослободити.

Мало по мало, уз све разлоге и догађаје који су подгревали ситуацију, одлучи Илија да прода ту кућу и да се преселе на другу страну села. Наишао је опет на згодан кућерак, са великом и добром шупом, која ће му добро доћи за радионицу. И време је текло.

Рођена су деца,- све дечаци, једно другом до ушију.Али, из Миличиног стомака страх не изчили, већ, напротив,чинило јој се да је свој страх ткала у ткиво, кости и душице своје деце коју је рађала. Сви су били некако тихи, мирни и сетни, тужних очију, некако невесели… Друга би се деца из улице јурила, цикала, врискала, само су њени били преозбиљни, необично мирни и подаље од несташних дечака. Као да су слутили патњу у ваздуху и привлачили патњу свих будућих дана.

Имала је већ петоро дечака и једну кћер, када је понела и шестог дечака, који светлост дана на жалост те зиме није могао видети, јер је Милица после тешке упале плућа преминула, носећи га са собом, јер те 1929 још увек није било лека.

Најмлађи син, од две године, Јоца није знао шта се догађа. Рекли су му да је мајка отишла и да више никада неће доћи. Но провиђење ил’ сновиђење му рече тада да ће се вратити, док још ништа знао није…у другом облику или особи, наићи ће кад тад на своју прерано изгубљену мајчицу, јер превише мајци његовој беше жао што га је тако малог оставила.

После сахране, прилегла је Јоцина тетка на кревет, на којем је боловала његова мајка. Прилегла је да се одмори од стреса и страха како и шта ће бити са сирочићима малим, како ли ће расти без мајке и њене љубави,  без заштите. А Јоца онако мали, пришао је кревету, додирнуо је ручицама и питао: „Мамо, а ти си се влатила?“ непрепознајући тетку у полумрачној соби и мислећи да му је ту, на том лежају, мајка. Дуго је прича живела у породици како је Јоца видео нешто што нико ни слутити могао није.

Милица, као да је из беле неке светлости, уз звуке чудесне васионске музике, из димензије сигурности, љубави и благородности, све то посматрала. Но, није могла да се врати у то јадно, болесно и страхом намучено тело. Као да је одлучила, – вратиће се до свог Јоце, макар у другом неком облику, у другом неком времену, да буде уз њега… А дотле ће пазити на њега и бдети као анђео чувар…

Прошле су и године ратовања и партизана, а Јоца је био рањен у десну ногу. У тој битки је доста људи погинуло, а њега је провиђење спасило. Секунд пре него што је и сам био рањен, виде Јоца свог друга како пада. Јурну ка њему, видевши како крвари, а нека га сила још јаче гурну ка другу у рову. Као да га јеневидљивом руком сачувао анђео чувар. Добио је и орден за храброст …онда је ишао на дослужење војног рока, па се и оженио својом Ружицом. Родила му се прво кћер, па су очекивали и дечака. Али, опет је провиђење указало на прави пут и прстом судбине одредило долазак на свет још једне девојчице.

Прошло је тачно 33 године од када је Јоцу мајка напустила, у зимском периоду, марта месеца. Сада, после толико времена, баш марта месеца роди му се друга кћи. Сличне црте лица као Јоцина мајка Милица, румена, паметних очију, тамне косе и воли свог оца изнад свега. Баш као и бака Милица воли природу, биљке, животиње, … Толико воли биљке да не жели чак ни корење да им спутава у саксије, завршила је и факултет… и требало је да добије опет име Милица, али у породици беше већ много жена са тим именом. Дадоше јој име Јелица. Јелица је увек ту да се оцу нађе, труди се да га не разочара, вредно учи, понос је и очев и мајчин. Воли и окупља целу фамилију, своје тетке, стрине, стричеве, браћу и сестре од тетака и стричева, за сваког има лепу реч, утеху, пуно љубави…И тако оживе Милица кроз Јелицу. Јелица преузе њену нарав, и оживе Миличин карактер.

Но, никако да оствари свој сан да се уда. Као да је виша сила имала план за њу, план који она ни слутити могла није. Њен отац стога и није могао срећу да дочека да види своје унуче. Након очеве смрти као да је све стало, као да ничега више неће бити. Али судбина поче полако да расплиће своје давно увезане чворове. Почетак године, када је њена бака Милица почела да обољева и вене, Јелица поче да цвета, донесе Јелици прелепог дечачића на свет. Уњему је препознала исконске црте, гене, прсте, руке својих предака… Бака Милица је имала четрдесетидве године када је преминула поневши са собом оног шестог дечака а исто толико има сада Јелица, која доноси на свет свог првенца. Чудесни чворови судбине. Милица оде са тугом у срцу што остави најмлађег Јоцу, Јелица са највећом радошћу у души дочека свог дечачића, којег је тако дуго чекала као да жели да му врати све тренутке радости и милости. И ликом и талентима је подсећала на своју бака Милицу, коју никада на жалост није видела. Плахе нарави, покаткад испуњена необјашњивим страховима, привржена свом детету, надарена у изради ручних радова, својим животним опредељењем за бригу о природи, доказала је душа божија да је ту, да је одговорна према својим задацима, да ће их завршити и испунити свом радошћу свога бића и свим расположивим талентима. Као да се Милица кроз Јелицу врати, да испуни срце радошћу свом Јоци и да настави и заокружи свој живот.

И тек недавно чу Јелица причу о оном костуру у врху баште: Ту су претходно становали људи који су имали у штали пар коња и ждребад. Догађало би се, да долазе ноћу коњокрадице из других удаљених места, да краду коње и онда их продају. Овај је домаћин знао, да ни њега такво харање неће мимоићи… Био је спреман на одбрану свога иметка. Сачекао је коњокрадицу, ударио га је из мрака у леђа, ради опомене, ал ударац беше кобан…Грозничаво је размишљао, шта му је чинити, одлучи се да га тајно закопа у врх баште, чекајући неко време да чује да л’ се прича о некоме да је нестао… Године су прошле, тај домаћин веома брзо од неке чудне болести умре, ил од гриже савести, а жена његова продаде јефтино кућу и оде са децом својом у већи град… Једино су трагови остали у врху баште… Заклела се земља рају да се све тајне сазнају.

Тако је вероватно и Миличина душа, негде тамо, схватила, да не сноси она одговорност за туђа дела. А Јелица и цела породица сазнаше шта се то тада пре стотинак година на малом сеоском имању догодило…

ЛИРСКИ ЗАПИСИ О КРАТКИМ ПРИЧАМА ВЕРЕ РОЗАЛИЈЕ

Кратке приче Вере Розалије питке су као изворска вода са неког тајинственог горског студенца у модрим буковим шумама.

Бајковите су, миле, топле, једноставне, а дубоке, слојевите, вишезначне и поучне.

Вера Розалија је, уистини, расна списатељица, самородна и самобитна уметница дивотне књижевне речи.

Пише и ствара чудесне повести смештене у пространствима између јаве и сна, стварности и сновиђења, овостраних и оностраних светова.

Њен стил је разрађен и препознатљив, уобличен и избрушен; реченице су сажете, језгровите и кристално јасне; језик јој је чист и однегован, речи пробране и милозвучне, једноставне и лепршаве а крилате и сликовите.

Вера Розалија своје кратке приче пише душом и срцем, пише из осећања и осећаја, пише из дубина свог бића и суштаства.

Док читате Верине приче имате и осећање и визију, да боравите у сновидом свету који списатељица описује и слика, да сте у простору и времену дешавања приче, да сте један од ликова или јунака приче, да сте ви сами очевидац и сведок свих тих дешавања у причи.

Кратке приче Вере Розалије нису оптерећене књишким, литерарним и академским артизмом; у њима нема списатељске, књижевничке конструкције и манипулације, већ су то топле, бајковите и поучне животне приче – стилом и језиком зналачки и врсно уобличене – изнедрене из самог суштог бића, из бића-наратора што приповеда и сведочи изван простора и времена, а, ипак, смештеног у неки сновидни простор и у неко сновидно и онострано време.

Драган Симовић

(На Истеру, пред пролећну равнодневицу 7527.)

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s