Вера Розалија: СА ИЗВОРИШТА НЕВИДА, СНА И ВОДЕ


Чудесно,невероватно, скоро као бајка са необичним заплетом и расплетом, негде из изворишта невида, сна и воде, извире ова прича, изненађујућа али истинита. Старији започеше причу шапатом, јер времена беху таква, да се о томе није смело ни причати, а камоли тако нешто радити. Ту причу још као дете чух, причу о бака Пелагији, која је потпуно слепа, а ипак у донетој води види. Долазише људи код ње. Свако по својој муци, неко због здравствене, неко због невидне муке, неко због проблема са сином, неко због удаје кћери, а богме и због љубавних јада. То је заправо била прабака моје комшинице Ђурђевке, са чијом кћери смо се моја сестра и ја често у детињству играле. Сећам се само, неких киша и ветра љутог,над равницом што брише пољанама, блата и тешке лепљиве земље, као кроз маглу, кроза сан, да неко рече „ Умрла баба Пелагија, тежак је и суморан дан, као и живот што јој беше.“

Људи су увек кршили правила – писана и неписана. Али и за неписана се знало шта се не сме ни по коју цену чинити. Нипошто. Једино онај ко би правило прекршио из незнања, иако се то није могло правдати, најчешће деца, добијали би брзо помоћ. Разне би муке сналазиле починиоце, а требало је негде наћи разчин и помоћ. И то под условом да је запамтио опомену и да то више неће чинити, јер авај њему. Зато су мајке, када би децу  пратилена пут, или у госте, мрмљале нечујно, као заштитну бајалицу својој деци:

С раскрснице не узимај,

Метлом никог не ударај,

Под стрехом се не олакшај.

Ето,људи којису знали за баба Пелагију, одасвуда су стизали, јер би баба одмах у воду донету погледала, узрок изналазила а богме и лек  знала.Понекад би саветовала да се нешто у цркви мора учинити, некад би она бајалицу прошаптала, водицу би обајала, у ватрицу би често нешто бацити знала, и да  скинечини је умела. Чудно то беше, потпуно слепа, а све види.

Но, године супролазиле, бака је старила и тамо негде око своје 95.године, пожеле да скине бреме живота са рамена. Али, колико се Богу мољаше, да јој дозволи да Му се представи, толико јој често жена у црном на сан долазише, све са строгошћу забрањиваше, опомињући на дуг Пелагијин, да знање и вештину из извора непознатог поклоњену, даље неком своме ил’ другоме проследи. Негодоваше упитане жене, све правдајући се: „Ију, како ћу ја то све што баба види, да видим, кад и сама знам да поред очију здравих то ништа у води не видим, што баба слепа види.“ Па било је и оних који се подсмехиваше, не верују у незнано, у бабино извориште, па се ругају, вештица и врачарица, бацали се на бабу каменицама, бацали ђубре у бабину баштицу преко плота, чупали цвеће што су јој унуке посејале, дариваше јој за услугу мање ил никако, све мислећи да баба ни то не види. Тако, усудити се да преузме тај терет, нико није хтео.

А старост је већ добрано притисла баба Пелагију, па онако сићушна, мршава, без снаге животне, паде баба у кревет, не могавши више ни да једе. Данима је живела на корици хлеба, растапајући је лагано у безубим устима и пијући воду на гутљаје. Она би радо да умре, да се ослободи, али њен ноћни посетилац, жена у црнини, не да, па не да. И пожали се баба по ко зна који пут фамилији – приупита кћери, унуке, сестричине, па сада и праунуке – ко би да прими ту чудесну вештину, ко би хтео да јој помогне да се овоземаљског бивствовања ослободи. Ни једна не хте. Мучила се јадна. Зли језици говораше, како ни душу не мож’ да испусти, зато што се мешала у посао Суђаја, зато што је мрсила конце Моруни, те зато што је пресецала пут Ноћнику… Али не беше то истина. Она је била одабрана да помаже свом народу, својој чељади, напаћеним женама, утученим  мушкарцима, несрећној деци. И сажали се на њу њена праунука Ђурђевка, по знамењу имена свога да са Ђурђевданским травама лечи, помисливши у себи – „Ма ко ће да зна да сам баш ја рекла баба Пелагији преузимам, ко ће да зна шта сам обећала у четири зида, нико то неће да зна, ни да чује, нико ме не мож’ осуђивати. Само да баба дане душом и да се смири.“

Баба Пелагијина праунука беше моја комшиница, како сам већ рекла. Наравно, она је све време ћутала о овом догађају. Године су прошле, а ја одох из села вођена путевима судбине, а вратих се на кратко у родну кућу.

Једног поподнева, сузних, црвених и натечених очију, које су ме још од тог јутра пекле, одох до своје прве комшинице, тек онако, али верујући да ће она  мождазнати узрок мојој муци… Као и увек, прво ме је послужила ратлуком, који је сама правила, а онда ме је послала кући, рекавши:“ Иди по мало водице, да видим шта си чинила те ти очи тако отечене, а да ниси метлом неког млатнула, неку мачку ил’ живинче –  признај.“ Ја не признајем, не сећам се заправо и журно одлазим кући по ту своју воду.

Седох, па гледајући како моја комшиница стручком босиљка све по оној води крстове прави, па га умаче и на четри стране света по три пута отреса, говорећи мени нешто неразумљиво – окуражих се па је запитах из љубопитљивости како је и када почела да користи ту вештину, како је то све научила, ко јој је био узор и где је све то прочитала.

И исприча ми, одједном промењеним, меким гласом, нежношћу испуњеним, скоро сетно сећајући се своје прабаке, померајући зелену завесу на вратима да покрије сваки трачак упеклог сунца и у полумрачном прохладном ходнику, где је био сто и неколико столица за путнике намернике, и оне који би чекали, следећу причу:

„ Ех, ћутала сам ја и мислила како нико не зна да сам баш ја од бабе преузела, нико ме није чуо да сам прихватила, о како сам била наивна. Сви су то чули, чула је васиона, чула је земља, чуо је ваздух, сва бића невидна, мајке српске, румунске и мађарске, а нарочито жена у црном, која је чекала од моје прабаке, да некоме знање преда. И тако, после три године од одласка моје Пелагије, дође ми једне ноћи на сан баш та жена у црном, да ме укори – строго, што не радим ништа, не помажем људима. Рече да ће ујутро доћи нека жена са дететом од урока и шта ту да урадим. Ујутро, стварно дође нека жена са дететом, тражи помоћ. Лепо дете, али мутна погледа, жали се на главобољу. Ја је отерах, мислим, нисам ја лекар, а и шта ако не успе, па да по селу причају како сам врачарица – Боже сачувај.

Али опет сањам следеће ноћи још љућу, разгоропађену жену у црном, укори ме страшно, да морам да помогнем, да сам прихватила и да то сви знају, да ће ми страшно напратити деци, ако одбијем и како ја знам шта ми је чинити. Још ми се у сну указа извор изван села, где бих воде мајци и детету морала наточити, пребајати и дати малој да се умије. Да знаш како сам се сва у страху и зноју пробудила, опет мислећи, добро што је то само сан.

Сутрадан, нисам могла својим очима веровати, опет дође она жена са дететом, молила је да  јој помогнем, молила да је упутим, како да спасе своју кћер мука, мала јој само клоне. Обришем руке о кецељу и рекох јој да ме сачека да се спремим, јер морамо кроз село. Мислила сам, ако ме ко пита рећи ћу да идем да покажем жени извор и то је то. Ал, стрепим, знам да тај извор често пресахне, има га па га нема – како ћу ако га нема? Тек све је било обистињено. Та жена водом излечи ћерку, лакне јој некако и дође да се поново захвали. А ја се све браним, нисам је ја излечила, то јест, можда кроз мене стиже излечење јер сам рекла који извор, ја ни не знам шта би детету. Ал’ детету боље и жена хоће да ме дарује. Ал како да узмем дар, када ја ништа нисам урадила, прошетала само до извора. Још да ме неко чује па да идем у апсу, таква су ти то времена, не смеш такве ствари да радиш, забрањено. И онда тако, долазили ми невољници ноћу, да их нико не види, да немају проблема, ни они а богме ни ја. А тешко је, целу ноћ радиш, а онда кућни послови, па њиве, баште, стока, ето знаш и сама шта све има на селу. А кад је тежи проблем, јави ми се жена у црном, објасни ми, не знам како да ти опишем, некако мислима знам шта треба чинити, разумем, схватим и ето… Нег шта рече кога си оно метлом ударила?“

„Не, не, не“говорим, „Никога ја нисам ударила“док ми сећање бљесну, ко муња у једном трену – слика свађе са сестром. Под руком ми се нашла баш метла, и млатнух је метлом…

И наравно, истог сам тренутка признала учињено, знала сам да ће ме спасти, нестрпљиво очекујући да ме што пре прође пецкање и гребуцкање у очима. Нисам је даривала, ни тада ни касније, нека јој ова прича буде дар од мене – а она ће сигурно, то тамо негде знати.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s