Вера Розалија, даровита списатељица и веома образована млада, самосвојна и самобитна расна Србкиња, рођена у једном банатском селу код Вршца, а наспрам Вршачког горја, кроз своје кратке и песнички надахнуте приче, предаје нам – попут ведске првосвештенице и беле чаробнице – обичне, свагдање, а тако дубоке и тајинствене животне мудрости.

Њене приче одишу чистотом и чедношћу, топлином и лепотом те дивотом душе расне Србкиње, душе која снева и машта, душе која милује и љуби сва бића сушта, све светове, као и свеколику Божју творевину.

Приче Вере Розалије јесу право освежење!

Оне су попут умилног лахора што у летње подне, кад титра и трепери јара свуда уоколо, изненада и однекуд, са неког далеког горја, долепрша до нас.

Вера Розалија пише лако и једноставно, али до те једноставности и лакоће у писању, у припоевадању и ведању, у стилу (а стил је божански и  духовни печат сваког ствараоца, песника, списатеља, уметника), долазе само истински, даровити и самосвојни посвећеници књижевне, песничке и уметничке речи.

Пред нама је, уистини, једна веома даровита, те самосвојна, самобитна и самородна савремена србска списатељица.

(На Истеру, у глуво доба ноћи, пред пролећну равнодневицу, 7527.)