Анђелко Заблаћански – ПЕСМИЦА


Ни ноћ која прође, ни дан што долази

Ни тама ни светлост не дотичу чула

Ни ветар што дахом у кости силази

Ћутњу не разбише покрети расула

.

Из које суштине у свет брига слећеш

Недостојну масу трпиш на свом врату

Због подсмеха снове у џепове мећеш

И стаклене перле надређујеш злату

.

Куда све то води – докле ћемо стићи

Све стидљиво слутиш – себе кривиш јавно

А знаш да свет воде кукавичји тићи

Узевши од орла име дично, славно

.

Збирка песама „Пијано праскозорје“

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s