Вера Розалија: НА КАПИЈИ СВЕТОВА


„Постоје места на земљи, која зраче древном енергијом. Ватра је догоревала,док сам седео умотан у врећу за спавање. Било је хладно, иако је био почетак лета. Такве су планине пред зору.“

Почиње доживљену причу Шаман. Имала сам срећу да га упознам. Маркантан, снажан човек, обема ногама чврсто на тлу – једино му очи не видех. Снага избија из њега, нека изворна, исконска. Са људима је у контакту, ал‘ све указује на јачину и енергију вука самотњака. К’о да видех човека планину, нисам могла да се отмем таквом утиску.

„Био ми је трећи дан у планини, друга ноћ, у трагању за биљком, коју је наш народ одувек сањао, биљком која откључава сва врата. Потрошио сам добар део и физичке и умне снаге, пењући се по неприступачним литицама, силазећи до дна кањона, дању трагајући, а ноћу седећи будан поред ватре, ослушкивао сам природу.“

Мирно је застао, повукао дим, тихо, нечујно и у духу те планине коју описује наставио.На лицу ни трзај, ни покрет, ни осмех, само камени одсјај тоталног мира.Величанствен, к’о његови Сербски Богови које следи, помислих.

„Планина је одисала спокојним миром, дисала својим животом биљака, дрвећа, птица, риба у речици и дивљих животиња које су у сумрак долазиле до реке, да се напоје водом. Већ сам западао у полусан, буновно стање свести када си, ни на небу, ни на земљи.Нисам за то време ништа јео, нити спавао, само сам пио воду. Глад нисам више ни осећао, али ми је био проблем, да останем будан. Физичка чула су ми отупела, зарад отварања капије светова. Имао сам само проблем, што ми је тело отказивало послушност. Исцрпљеност је узимала свој данак. Не може човек победити планину.

Да се вратим празних руку нисам хтео.А ни смео. Имао сам само један покушај, да нађем биљку која је ушла у легенду. Тако седећи, леђима наслоњен на стену, прешао сам границу. Ушао сам у свет, где нит‘ си будан нит‘ спаваш, свет међ‘ јавом и међ’ сном. Посматрао сам. Планина је изгледала чудно на месечни, стене су се сабласно белеле, дрвеће као да је оживело, могао сам да чујем шапат грана.Испред мене је стајао вук. Никад нисам видео толико великог вука.“

Наступи пауза. Да ли је Шаман пребирао у мислима шта даље да исприча, или је једноставно поново проживљавао у себи сваки делић доживљене секунде на планини – не бих знала.Тежина тренутка очекивања се полако размотавала и олакшавала. Напетост се смањивала, иако је сама прича постајала све напетија.

„Задрхтао сам. Био сам тада још млад, неискусан. Научо сам да контролишем и каналишем страх, да се на мом лицу ништа није могло приметити, али нисам успео још да га савладам у тој мери, да га не осећам.Вук ме је фиксирао својим очима, гледајући ме директно у очи. Помислио сам да ће мозак да ми прокључа. Знао сам да није то обичан вук, обичне животиње не гледају људе у очи.Никад. Нисам знао, шта ће да се деси. Вучије очи су ми сврдлале мозак тако, да сам се у последњем тренутку уздржао, да не урликнем од бола. Агонију је прекинуо глас у мојим мислима.

“Зашто тражиш расковник?” – питао ме је. „Да откључам сва врата.“ – рекох.

„Која врата желиш да откључаш? Да ли да тражиш злато?“„Не…“

„Да ли да разбијаш катанце, браве?“„Не…“

„Због којих врата га онда тражиш?“

„Уморан сам, одговорио сам му у мислима…Скоро пола живота је прошло. Није много лепих ствари било у њему. Било је много лоших. Тражићу врата од камена у планини, а да бих их отворио, треба ми расковник. Хоћу да све лоше мисли и сећања, сахраним иза тих камених врата.“

Вук је оборио главу и полако запарао шапом земљу испред себе: „Не разумеш… Мислиш да знаш много, али не знаш. Он служи да откључава браве, катанце, али не на које ти мислиш. Отвара врата, али не због тога што ти желиш. Твоја сећања су нешто твоје највредније у животу. То се не баца иза камених врата планине. Он налази злато, али не злато на које мислиш. Ти кажеш, да теби злато не треба. Не треба теби расковник. Врати се кући.”

Тргао сам се. Вук је био на једном од врхова планинског масива, једва му се оцртавала силуета на месечини. Долазила је зора. А онда је и тај дан пролазио. Седео сам на истом месту затворених очију. Тело, утрнуло у једном истом положају, одавно више нисам осећао. Али ми ум никада није био бистрији. Ноћ је увелико освојила планину, седео сам и даље. Будан, склопљених очију, као да је време стало. Ништа се није дешавало, изгубио сам осећај за време. Зачуо се звук крцкања суве гранчице недалеко од мене. Отворио сам са напором очи – вук је опет стајао испред мене. Гледао ме је пажљиво. Али за разлику од прошле ноћи, нисам осетио бол у потиљку од његовог погледа.

„Треба ми расковник.“ – рекох му. „Хоћеш ли ми помоћи да га нађем ?“

„Шта ће ти?“

„Да откључам врата. Али, не да оставим сећања, него да узмем то што се налази иза тих врата.“

„Иза тих врата је злато. Помоћи ћу ти, али ми реци – какво је то злато?“

„То није злато које може да се купи. То је знање.“ – прошаптао сам.

Оборио је главу и шапом опет полако запарао земљу испред себе: ”Схватио си. Расковник отвара врата али не физичка. Отвара врата духовног света. Раскива све браве, катанце и ланце, али оне које ти везују ум за материјално. Људи мисле да се може наћи ако затвориш мале јежиће и чекаш да им дође мајка да га донесе у зубима, да их ослободи. Срећа твоја па ниси то урадио.

Сећања и лоше ствари у твом животу ти служе, да када их осетиш, можеш да разумеш људску природу. И природу уопште. Она су ти дар Богова. Због њих разумеш оно што други не разумеју и видиш оно сто други не виде, на прави начин. Ништа на свету што вреди, не можеш лако да добијеш, то знаш. Дар Богова. Као и страх.Он је створен да би га победио, јер када победиш страх, онда сазнаш да вредиш.

Исцелитељ не може помоћи другом човеку ако га не разуме. Ако не разуме његову муку. Да би разумео другог човека, мора да осетиш некада шта он осећа. И да сачуваш сећање на тај догађај. Ако би одбацио своја сећања, онда си нико и ништа, празна љуштура, која себе назива човеком, каквих има на хиљаде данас.“

Кришом сам посматрала Шаманов израз лица док је беседио. Добро прича, истину, поруке које се могу тицати свих људи. Ко истину може да прихвати, имаће добробити, неки ће је само чути и наставити по старом, величајући свој пут, све своје тврдоглавости, своје визије страхота данашњег времена, јурећи бесомучно за благом од овога света. Прену ме из размишљања Шаманов глас:

„Пришао ми је и канџом, оштром као жилет, запарао руку.Тргао сам се од изненадног бола. Вук је нестао. Погледао сам у руку. Крв се сливала у малом млазу низ руку, натапајући земљу. Јесам ли заспао, па се посекао на камен поред мене, прође ми кроз главу? Јесам ли га сањао?

Са напором сам устао, покрећући на силу укочено тело. Сишао сам до планинске речице, да оперем руку. Зора се спремала да освоји планину. Држећи руку у хладној води да утрне, да прође бол, гледао сам у први зрак Сунца који се појављивао изнад планинског врха. На месту где је пао први сунчев зрак, нешто малено ми је привукло пажњу. Пришао сам да видим шта је то.

У трави, мален као нокат, растао је расковник. Сагнуо сам се и полако га извукао из земље. Пољубио сам земљу у којој је растао и поравнао је. Он ми је стајао на длану. Нека чудна струја ми је пролазила кроз организам. Ни сам, не знајући зашто, ваљда вођен инстиктом предака, ставио сам га на рану на руци. Протресао ме је изненадни удар енергије. Расковник је нестао. Осећао сам га у мени. Док сам цепао мајицу и завијао руку, умор је нестајао. Јавила ми се страшна глад и жеђ. Напио сам се воде са реке и полако кренуо њеним током. У првом виру испод камена сам ухватио две пастрмке. Тој вештини су ме браћа давно научила, још док сам био дете. Радили смо то из разоноде, али нисам мислио, да ће ми то икада затребати. Пастрмке на жару, стављене на штапић, да се пеку, су ме вратиле у живот, као и дивље купине. Недуго затим стигао сам до аутомобила. Возећи кући, рука ме није ниједном заболела. Чудно. Када сам одвио руку, кожа је стајала као слепљена, шав уз шав, рана чиста.Као да је нема.

Али малени расковник је наставио да живи у мени, осећао сам. Отворио ми је врата, не која сам тражио, него она која су ми требала, а да нисам ни знао да ми требају. Дао ми је не оно што сам тражио, него оно што ми је заиста било потребно. Човек често не зна шта му у ствари треба. Заслепљен материјалним стварима, остаје слеп и глув за истинску вредност. Симаргл је  наставио и даље да ми помаже кроз живот.“

Шаман се благо насмеши, као када се смеши Горштак – видиш у осмеху искуство и свест о свету, видиш у осмеху милост и привилегију, видиш заштитника и витеза. Видиш у човеку – планину, и срећом спознаш, да постоји човек, који може прошавши кроз капије светова, на невидном, да помогне.

(Објављена 2017. јула, Треће око)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s