Радмила Бојић: УЈАК ДРАГОМИР


(Радмила са својом кћи Иваном.)
         Ујак Драгомир Марковић је ДивЈунак мог детињства. Сећам се како се  онако крупан и сав насмејан, појави код нас, у кући његове сестре и зета. Полетим му пресрећна у загрљај, а он ме стави на рамена и однесе у његово чудесно и чаробно село Белу Цркву, у Рађевини код Крупња. Однесе ме право у Рај! У кућу пуну деце и радости. Нас четворо, а касније и свих седморо деце, прво би научио Србско Коло да играмо и песму да певамо, па бисмо тек потом проходали сами. Сви лепо певамо и играмо у Роду мог ујака, а он ДивЈунак понајбоље игра. Кад игра, трепери као лист јасике на поветарцу… нога земљу скоро да не дотиче. Кичма права као стрела, прса истурена и некако проширена свираче заклоне, а са њима и дугоногу певачицу. Тај човек срцем игра, а ноге игралице, летилице само пратe играча летача.  Осмех са лица му не силази, а он руком даје знак хармоникашу, ил фрулашу да се даље свира, да се коло не прекида док сви не попадамо од играња, а он још поскакује и свој шешир накривљује: „Војско, учи од мајстора како се игра, јер у колу ваља остати док музика свира. Пази се кад се у коло хваташ, да се не обрукаш!“ Тако сам научила да познам човека кад у колу игра, баш по томе како он у колу игра, по томе како ти руку држи, како ногама преплиће… да ли ти се навали као пласт сена на раме, или пак поред њега полетиш ко птица ластавица небу под облаке… По томе како човек у колу српском игра, о њему можеш сазнати све што је битно о човеку знати: хвата ли ритам кола, је л му корак у складу, ил мимо свих у колу игра и коло квари.♥ Зна се: ко није за коло, тога се клони, јер тај тешко да је за било шта ваљано добар под капом небеском.
          Зимско јутро у Рађевини, на имању мог ујака подно Шумара, огромне шуме преко које се Сунце на Истоку рађа. Све је оковано снегом и ледом. Голица нам ноздрве мирис куваног млека помешан са мирисом печене лепиње и куване ракије, варенице којом се окрепљују ујаци моји, Драгомир и Србољуб  с комшијом Петром. Пртили су стазе до штала, обора и тора с овцама, те мекара, чардака, мегазе, пушнице и вајата што их је снег током ноћи прекрио. Румени од хладноће смехом и причом су кућу испунили. Ми се будимо и часа не часимо да изјуримо напоље у снег. Нас седморо, мања чета деце, Станиних унука, од два сина и две ћерке. Док си дланом о длан – јакне, капе, шалеви и рукавице су на нама, а  ми с пуним устима вруће нанине погаче, у којој се још ни кајмак отопио није, излећемо ко танад из пушке напоље. “ Војско, стој! – загрми ујак на нас, па заповеди ујни – Жено, дај сваком по чашицу варенице!“ Ујна Борка, вила спаситељица мила, невољно, али послушно извршава заповест, а ми се све облизујемо од смехотресне варенице са укусом карамеле. Ујак је већ био напунио џакове сламом коју смо јуче на санкању истрошили, а дрвене санке тек бисмо на смену возили горе, на Станишином брду где се окупљало нас двадесеторо деце са околних имања. Кући смо се враћали тек кад бисмо се покочили од хладноће, а онда би нас ујак и ујна, онако промрзле, на дворишу трљали снегом, да нам крв проструји, и све то уз нашу цику, вику и уз њихов смех који се орио кроз блистав зимски дан.
           По звиждуку и по песми његовој бисмо знали да се ујак приближава кад се из задруге с посла  кући враћа. Његов звиждук и песма танана кроз градину су стизали пре њега до нас. Ујна је одмах стављала џезву за кафу и спремала лавор напуњен водом за његове уморне шеталице, игралице. Кад дође, прво нас децу изгњави, голица, па нас на  широко крило своје стави и преслиша јесмо ли свршили што нам је речено за тај дан од послова и јесмо ли слушали. Ред се у кући Марковића увек знао и поштовао. Уредно нас је пропитивао да ли разликујемо храст од ораха, како се које дрво и биљка зову, тражио да разликујемо лековиту биљку од сличне њој која није лековита… и вазда помињао агронома који се у задрузи шефујући „прославио“ тако што није разликовао у пољу влати јечма од влати пшенице! Већ сам студент била, кад ме је изнова пропитивао за биљке и дрвеће, стабла воћки пољем кад смо послом ишли – да нисам море бити, тамо у великој вароши, у том бетону и гвожђу, заборавила оно што се заборавити не сме, те да се не обрукам пред светом.
           О Ивањдану васцела Рађевина зацрвени и малином замирише ♥♥♥ До поноћи смо у центру села, на Плацу, вртимо се на рингишпилу јер је сеоски вашар и светковина, а већ раним јутром, чим Сунце изнад Шумара искочи, ујак  већ улази у собу да нас буди – Устај, војско! Малине се саме обрати неће! – За њим је утрчавао пас који нас лиже по лицу и зубима свлачи са нас постељину. Устајемо невољно, ускачемо у одело и с торбицама о рамену трчимо низ башту једну, па низ другу, па кроз воћњак јер се тркамо ко ће пре до ујака Драгомира стићи који потихо звижди Ужичко коло док узбрдо, градином ка малињаку граби.
(Србско Коло: Ивана, Радмилина кћи, прва с леве стране. Матурант је балетске школе „Лујо Давичо“, смер народне игре, а, истовремено, ради као кореограф и тренер у КУД-у Свитац у Дачу.)
(Јунак Радмилине приче: Ујак Драгомир Марковић.)
Advertisements

3 comments

  1. Драгана

    Предивно, Радмила драга!
    И ја носим дивне сРећалице на моја два стрица Милана и Петра, на дивотно појање њихово уз тамбурицу и гусле.
    На њежност и љубав која заувијек остаје уписана у мом срцу и души.
    Благословени били вазда у свим свјетовима и облицима!
    Благослов теби драга Радмила, и твоме Роду!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s