Драган Симовић: На јесењем ветру


Волим тако да седим докон

 по васцели божји дан,

да тихујем,

сањарим,

сневам и маштам,

 и да ништа

под милим богом

не радим.

Волим да будем посве сам,

 и да ослушкујем тишину

далеких оностраних светова.

И волим још, с вечери,

да се загледам некамо у даљину,

и да часима у бескрајном низу

зурим у румене,

 љубичасте и малинове облаке,

без сврхе и смисла.

Да будем бескористан и непотребан,

 да будем никоји и ничији,

да будем попут травке или шаша

 што се лелуја,

њише,

шуми и шашољи,

на јесењем ветру.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s