ПОНОРИ ЗЛА – стрип у коме је описана бурна историја Херцеговине


Српска историја 1941–1945. најпре би се могла описати, по оцени Жарка Видовића, као „логорашка историја“ и то је српски народ, тада настањен на подручју Независне државе Хрватске, понајпре осетио. Јасеновац је за сва времена постао симбол свих ужаса које су Србе погодили кроз геноцид у Банији и на Кордуну, кроз покоље у Лици и Славонији, кроз масовна бацања српске нејачи под нож на Дрини, или у јаме у Херцеговини.

 

Српски народ у исто време, посебно у матици, погодиле су и деобе из грађанског рата – и оне су, првенствено кроз поделе на „четнике“ и „партизане“ остале трајне. Ти догађаји нису оптеретили само прошлост, већ су се одразили и на будућност нације. Можда њихов спој нигде није био видљивији, него што је то био случај у Херцеговини. Управо на том простору смештена је и радња стрипа, рекли бисмо и илустрованог романа, „Понори зла“ који је настао из пера Јована Братића.

Братић, иначе истакнут у овом пољу стваралаштва, који је разрадио многе мотиве из националне историје, овога пута се одлучио да прикаже одјеке светске историје у Невесињу и околини током Другог светског рата. Зналачки, са добрим историјским предзнањем, аутор нам овим путем приказује најважније ратне епизоде и једноставно осликава све сложене појаве особене у његовом крају.

Он дословно црта све оно што смо раније могли да читамо код Сава Скока, Драге Мастиловића или пак Алексе Тепавчевића, а то су збивања која су се тада смењивала као на филмској траци: слом југословенске државе 1941, на чијим рушевинама се формирају власти НДХ; усташки терор, изражен већ у првим месецима, уз важан ослонац у локалном муслиманском становништву; „другу невесињску пушку“ и масовни устанак Срба који је, у јуну 1941, као такав букнуо међу првима у окупираној Европи; стварање слободне територије под контролом до тада јединствених устаника и нов талас усташких злочина којих су се заиста грозили и италијански официри…

Посебно упечатљиво, Јован Братић приказује геноцидне злочине у Коритима и Пребиловцима, који и данас имају важно место у колективном сећању српског народа. Међутим, као истинољубив човек, он поред слика страдања својих сународника неће избећи да се суочи и са њиховим злочинима у осветничким походима. Следеће епизоде Братић плете око расцепа у устаничком табору и почетка грађанског рата у Херцеговини 1942; ништа мање убедљиво него претходне, он нам даје на увид и слике српско-српског судара, „лијева скретања“ и злочине херцеговачких партизана, те наду четничких команданата да ће у колаборацији са Италијанима спречити усташки геноцид – и њихову превагу на терену. Ако су нас прве епизоде подсећале на филмске кадрове „Ножа“ и „Браће по матери“, онда ове дефинитивно наличе сценама из „Глувог барута“.

Што током рата, што у послератним прогонима, у братоубилачком рату један за другим страдају његови јунаци, вођи херцеговачких ројалиста: Дамјан Крстић, мајор Бошковић, Јован Ћетковић, Лазар Орловић… Иако су њихова имена наведена под псеудонимима, иоле виспрени читалац препознаће у њима стварне историјске личности – Крста Ђерића, Бошка Тодоровића, Ћетка Петковића, Петра Самарџића. У личности капетана Лоловића, чија судбина овде није видљива, а који ће погинути 1945. када се буде нашао у усташко-партизанском обручу, огледа се легендарни Милорад Поповић. Посебна важност Братићевог стрипа лежи управо у чињеници да је њиме извршио визуелизацију ликова историјских личности од којих су до данас остале тек по једна или ниједна фотографија и тако их приближио новим генерацијама и савременом читаоцу.

Затим, аутор нас води у фебруар 1945, у поновни продор партизана у ове пределе, када су већ постали победници у грађанском рату и формирали нове власти. Пратећа појава њиховог учвршћивања били су злочини над пораженом страном, који су у Херцеговини, поново, били посебно сурови. Такав је и описани злочин над невесињским девојкама, који се заиста догодио у то време и на том месту. Снаге ЈВуО („четници“) доживеле су погибељ у одступању кроз Босну и кроз Словенију, а њихови преостали припадници на терену нашли су се као вукови у хајци. У послератним годинама, у једној потери гине и његов главни лик Алекса: пуцао је себи у главу да не би пао жив у руке својој небраћи под петокраком.

Било је то доба када су за комунистичке власти народни непријатељи била и деца њихових непријатеља. Поделе из грађанског рата наставиле се да бубњају и деценијама касније. Ко је пак био на којој страни и ко чији, ко злочинац и ко жртва – тешко се заборављало међу херцеговачким памтишама. Људи попут Јована Братића са снажним српским идентитетом тај период доживљавали су као ново ропство. У том контексту, треба посматрати и његов ефектни закључак: васкрсењем имена забрањених и умало заборављених, после скоро пет деценија, васкрсавала је и истина.

„Поноре зла“ карактеришу леп језик (српско ћирилично и ијекавско писмо) и квалитетне илустрације. Прича изложена у њима је динамична и поучна и чита се готово у даху. Аутор није професионални историчар, али се види да је заљубљеник у историју. Он је у овом стрипу просто забележио народно предање, невесињско. Притом, његов угао гледања је српски, у колективном трагању за српским становиштем и српским интересом. Јован Братић је један од оних часних појединаца који се том суђењу, у својој моћи и на свој начин, овим делом успротивио.

У Београду, 18. 6. 2017.
Немања Девић, МА

Сви заинтересовани за набавку стрип албума Јована Братића ,,Понори зла“ могу се јавити аутору на адресу: jovobratic@gmail.com

 
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s