Вера Розалија: СЕТИХ СЕ


Често, е често се сетим оних дана када смо дежурали по радној обавези, по фирмама, домовима здравља, поштама, школама…

Са неба би у вечерње сате почињало да туче и грува по нама, да пуца у даљини, говорили би – Жизела и Смирела. A, на тим дежурствима би се у страху и чекању увек испредале приче, чудне, застрашујуће али и оне утешне, лековите, чудотворне. Одлучујућа је била и намера приповедача.

Дакле, тако је баш једног дана, можда баш суботе, дошла учитељица Мира, и почела своју чудесну, пуну наде причу. Учитељ ко учитељ, да утеши, да слушаоца оснажи, да речима укаже, да обнови и залечи. Детаља се не сећам, да ли је она чула све то у пролазу или јој је пријатељица испричала, – тек казивала нам је о свом путу ка Београду и некој успутној станици, где је неки седи, дугокоси Чича, налик неком старом Богу, говорио о муци тренутној, говорио о брзом спасењу.

Рече Чича да неће још дуго бити бомбардовања, да ће се појавити неки исцелитељ и бранитељ овог напаћеног народа, неки чудак и спаситељ утучене напаћене чељади, али да ће исти тај отићи незнано куда, винути се у небеса, издан од стране истог народа. Заборављен. И можда је Чича видео ил’ судбу знао, а можда је знао, колико Заборав удела има. Баш се зачудих Мириним речима!!! Убрзано дишући и зајапурена од приче, размишљајући гласно где би и сама могла тог Чичу да сретне, трептала је и као бранећи се говорила „Не знам, не знам… Богме ништа ми није јасно, битно је само да све ово већ једном прође, – ми ко ми, – ал деца нам се страха навукоше“.

Ја помислих да је тог Чичу стварно неко измислио, не би ли пружио утеху престрављеном народу и уплаканој деци, јер сви у тој муци одједном смекшаше, љубазнији биваше и пријатнији једно према другом, мука их уједини.

А можда је тај Чича, познавајући моћ вере, и тајну очекивања неког бољег сутра, намерно тако причао и пружао присутнима неку наду, знајући да ће се прича брзо проширити и да ће многи бар те ноћи мирније спавати. И не зна се где је сада. Тек понеко, понекад, види га, знамењем и знаком пројави се, вазда исти, у одори чистој, непромењен у лицу и бради.

Наравно и ја сам једва чекала да све ово препричам својој пријатељици, која је пак једном својом још невероватнијом причом, покушала да ме опсени, више него што сам ја њу, јер она увек има нешто боље, истинитије и више окрепљујуће.

„Ма не знам ти ја ништа о том Чичи, нек ти је и сам прерушен мистичан и стари Бог, нисам чула, ал’ чула сам од комшије Голуба, да он засигурно зна, да ће се, на нашим просторима, за пар година појавити девојка исцелитељка, вила девојка и видовњак, која је сада додуше још мала, и која ће тек помагати нашем народу!!!. Она ти није још стасала, чува је мајка“ – поверљиво је препричавала Голубову причу, све кроз прозор вирећи и застор неприметно померајући, па настави – „види она и сада, али не сме да се бави таквим стварима, млада је још и слаба. Мала је наследила неке  моћи и прозорљивостод  Предака са мајчине стране. И знаће све!.Неће можда најбоље видети очима, ал видеће људима некако будућност и прошлост, па ће и помагати. Као да су мирекли да је доживела клиничку смрт, ил’су је нешто оперисали, незнам ти рећи, – тек битно је, Виша Сила је обдарила. Има овом народу лека“ – Победоносно, значајно, тихо и уверавајући ме, заврши кратко своју причу женица, подвирујући и даље, као да баш ту девојку чека.

Узалуд сам је запиткивала, где то дете живи, да ли је у нашем граду, има ли већу породицу, у којој је школи, у ком делу града, као да сам баш ја морала знати све о том детету, – баш ме је то нешто копкало. Скоро да одох у једном тренутку до тог Голуба, па да га директно питам о свему, можда нешто више зна!? Но, Голуб, како чух, убрзо одлете пут Херцеговине или Босне не сећам се више, а траг му се замео.

Ја промених радно место, заборавивши у потпуности „ратне“ приче о чудесима и моћима старих вичних исцелитеља и прозорљивости младих вила. И никако да сретнем учитељицу Миру да је подсетим на причу из времена учесталих дежурстава под сиренама, да се подсетимо детаља.

***

Онда, пре неки дан сетих се и друге приче, а чудесним стазама и богазама ми се откри део живота оне нежне девојке. Чудим се само како је то све могао да зна комшија Голуб пре толико година. Ако ј еизмислио, имао је предвиђајућу машту, ако ли је само слутио – добро је слутио, ако је међу звезде прочитао – онда зна добро да тумач и рукопис звезда.

Пре пар година упознах девојку, која је додуше давних дана постала пунолетна, а која је умилнија него што је описана и способнија него што је моја пријатељица предвиђала. Тачно је, лечена је код многих очних лекара, покаткад је походи слепило, ухвати је чудно стање невида – мајка је додуше, знајући све то, не пушта нипошто саму, стално је будним оком прати. Тиха и смерна, скромна, са датим јој даром предвиђања, слави свој живот поново поклоњен, Божијом вољом, далеко у Русији, још једном рођена и мајци, брату и сродству своме дарована.

Оног Чичу, не упознах, мада се покаткад и мени у сновима јави, ал’добих познанство девојке, и њену причу, и благост, и духовно богатство, и радост, и љубав што све то носи. Борба је била стварно, дуга и тешка… Благослов и спас се може задобити – једино треба веровати…у Реч, у Живот, у Богове своје…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s