Зоран Шапоњић: Људи, скотови и курвини синови


Никад нас они нису гледали као људе! Ни онда када смо за њихове интересе били тек топовско месо, гинули на десетине хиљада за њихове ћефове, ни онда када су на Васкрс разарали наше градове и убијали сиротињу, ни пре 19 година када су месецима над нама чинили невиђене злочине, ни дан данас кад се према нама понашају као према стоци!

Да нас и мало гледају као људе, онда би ономад амбасадор Скот застао барем на тренутак и одговорио на питање новинара посвећено годишњици бомбардовања Србије. Не из поштовања према  српским новинарима и српској јавности, него из пијетета према хиљадама Срба које је његова држава, ни криве ни дужне побила по Србији 1999. године. Без икакве кривице. Могао је, макар лицемерно, покварено, како то они иначе раде, да превали, коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би то Скот радио кад ми Срби ионако нисмо људи!

Да нас гледају као људе, онда би ономад Скот, Киф, или нека друга амбасадорска империјална величина залутала у Алексинац, да се поклони сенима оних побијених несрећника, невиних Срба масакрираних по читавој Србији. Да лицемерно, покварено, превале коју реч жаљења преко уста. Ма јок. Што би они то радили.

А, и што би то радили? Јесмо ли као народ заслужили све ово што нам данас, 19 година од бомбардовања поново раде? Јесмо, све су прилике. Можда, да смо у међувремену поставили коју црвену линију, и да нисмо затим прекорачили преко ње, не бисмо били овде где смо данас. Овако, навикли смо их. Навикли да пузимо пред њима, да им љубимо ципеле и колена, да им поштујемо и ценимо злочиначко семе и племе.

И, што би онда амбасадор Скот прозборио коју реч о годишњици злочина, кад и овако зна да ће Срби бити још понизнији колико год он био лицемеран и покварен и колико нас год унижавао, газио по нама и нашем достојанству.

Мисли ли још неко, у данашњој Србији, да нас и они из Брисела, из оног града у који хрлимо и који нам је једина алтернатива, комесари, покварени и задригли, гледају као људе? Или тек као беднике, разбојнике са Балкана, дивљачко племе које треба сравнити са земљом, простаке, народ без вере и закона, болеснике, терористе,  и како су нас све називали, не тако давно, пре једва двадесетак година. Мисли ли неко да се нешто променило за ових 20-так година, да нас данас, као, цене, уважавају, поштују?

Никад не могу заборавити један сусрет на барикади на Јагњеници 2012. године. С оне стране, стајао је немачки генерал, командант немачке оклопне јединице паркиране с друге стране барикаде, иза њега тенкови, дуге цеви, митраљези на готовс, метак у цеви… Он окупатор, моћан, осион, прек, а с друге стране Срби на својим имањима, голоруки, чврсти да пруже отпор, да изгину за своју њиву и кућу и своју децу. Уместо поштовања, у очима оног генерала гледао сам неки дубоки презир, неко необјашњиво гађење с којим је гледао све нас, овамо, на другој страни. Нити сам тај поглед заборавио, нити ћу га кад заборавити. Колико је само гађења било у очима тог човека. Да је чопор паса луталица место Срба био на другој страни, или обична гомила г….. можда би генерал показао више поштовања.

Зашто тако? И зашто нас не гледају као људе, можда је то пре питање за нас него за њих!

И хоће ли се ту шта променити? Хоћемо ли тог н-тог дана, н-те године, кад нас, као, приме у Европску унију, одједном, у једном дану, преко ноћи, постати цењени, поштовани, хоће ли нам тог дана саопштити да нисмо болесници, простаци и терористи, да смо народ који има веру и закон? Ма јок. Нема од тога ништа. И даље ћемо ми бити то што су нам рекли да јесмо. Ништа се у погледу и очима оног немачког генерала неће променити. Једноставно, ми за њих нисмо људи, а и ако јесмо, нисмо достојни њих супериорних

А, на чему бисмо онда ми могли порадити? Можда мало више на самопоштовању, и да мало мање сами себе понижавамо. Можда да неком од скотова који као цареви седе у Београду кажемо да је курвин син и да га због непоштовања, због елементарног неваспитања пошаљемо тамо одакле је дошао.

Па да после тога видимо колико ће нам бити горе него што је сад?  Горе од ропства јесте само, сам себи одузети право на побуну, на борбу, на непристајање.

Извор: Искра

Advertisements

One comment

  1. Соко са Велебита

    Е мој Шапоњић Зоране . Амерички SKOT се понаша како му је воља и жеља и у складу са атлантистичким погледима на Србе. А тај нацистички генерал, сигурно ће завршиће у лудници од беса и гнева јер није добио повода и ни дозволу, да испразни своје смртоносне рафале на вас Србе а били сте му на дохват руке. Не брине мене, нити ме чуди понашање нацистичог генерал нити америчког SKOTA већ ме је страх беогрдских скотова, који су далеко опаснији од ових !
    Нека нам је Господ у помоћи !

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s