Драган Симовић: Уметност живљења и умирања


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Када сам, пре четрдесет и четири године, доживео прво буђење и освешћивање; када сам схватио да је живот вечан – а да се само мења име и обличје; мења љуштура звана физичко тело – тада сам почео у свакоме тренутку будности и самосвесности, да развијам, упоредо и истовремено, како уметност живљења тако и уметност умирања.

Све ово што се може на мени видети и опипати, то нисам ја, то није моја битност и суштост – говорио је мој унутарњи глас, мој бог у мени, без престанка.

Желим, када будео дошао тај садашњи тренутак вечности да са овога света отпутујем, кренем у стању прибраности, смирености, будности и самосвесности, јер знам, да ме тамо, камо одлазим, чекају моји мили и драги, они који су од мојега духа и суштаства, од моје душе и свести, они који су истински мој звездани род.

У овоме свету, од када знам за себе, био сам и остао туђинац и незнанац и, никада се ни са ким нисам сасма ни у потпуности разумео.

Вазда сам био и остао у неспорауму и раскораку са светом, са људима овога света.

Све моје вредности биле су њима чудне и наопаке, једнако као што је и мени све њихово бивало сулудо, изокренуто и бесловесно.

Немам ни један једини разлог, да тугујем и жалим за овим светом.

Боље да га никада ни упознао нисам!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s