ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Живот је стварање и стваралаштво, стварање и стваралаштво без почетка и свршетка.

Живети значи стварати, стварати значи живети.

Изван стварања нема живота.

Живот без стварања и стваралаштва бива опонашање, подражавање живота.

Живот са сврхом и смислом јесте живот посвећен стварању и стваралаштву.

Ако нема тога, онда је то само имитација живота, само омаја и опсена, само илузија и варка да се живи живот.

То ја вазда казујем онима који су ми блиски, сродни, мили и драги, онима које љубим.

Пространства стварања и стваралаштва простиру се колико и пространства самога живота.

Стварање и стваралаштво – то је унутарњи пут самоостварења и узрастања, тајинствени унутарњи пут навише ка Извору Живота.

Ово ми је данас, у песничком заносу и надахнућу, посведочила и Радмила Бојић, самосвесна и самобитна расна Србкиња из Лознице, чије песничке коментаре и лирске записе већ скоро две године редовно читате на Србском журналу.

Иако се одавно знамо, данас се први пут сретосмо.

Сваки ме сусрет са сродним и пробуђеним душама, уистини, обогаћује и оплемењује.

Дан бејаше сунчан и топао.

Пред нама се разлио, раширио и разбашкарио сањиви и троми Истер, док над напупелим врбама и тополама, по млакама и плићацима, прелетаху галебови, гавранови, утве златокриле и орлови рибари.

У нашем вилењачком друштву бејаше и Владан Пантелић, плави вилењак, песник, исцелитељ и бели чаробњак из Тијаније.

Све је више пробуђених, освешћених и неустрашивих Срба и Србкиња, чему се све троје веома радујемо.

Србство је победило вековни страх и, пуном снагом, широко размахнутих крила, узлеће пут звезданих висина.

Каква милина и дивота!

 (Радмила Бојић, на Истеру, 28. марта 2018.)