Вера Розалија: Благослова дар


Петак је. Предвечерњи мир, трачци сунца кроз грање, цвркут неки у даљини, зеленило мирисних травкица здравих и мириси пролећа у ваздуху. Шта ћеш лепше? Познато одмаралиште, базен, тераса хотела, уредна соба, вољена супруга, милина проводити викенд у оваквој природи. Уживаш у тренутку. Тренутак је све.

Прене се млад, маркантан, црнооки човек из трена, заборави на добробити, на благостање, на благослове. Враћа се сваке секунде на мисао, која га давно прати. Чедо. Малено чедо му недостаје. Како умилостивити судбину, како доћи до малених ручица, до анђелка, до смеха, који родитељима тугу са срца растапа, како доћи до гугутања маленог, топлог мирисног бића? И чему живот, ако њега нема?

Врате га мисли, опет, у далеку прошлост, у прошлост дедова, прадедова. Аскурђелу се тако нешто деси, беше већ једном таквог случаја у породици и сети се приче своје тетке, очеве сестре по стрицу.

И трже се из тишине предвечерњег премишљања, салете га и поче да одзвања теткин глас: „Тек, не стигоше, да Сведочење и Захвалност у камен запишу, крај камена Богињиног ставе, да, људи који после њих долазе, њихово сведочење виде.“

Да, то је! – мисао му пролете – За даривано, захвалити, сведочити, није важно како, довољно је испричати ил потомцима у аманет дати. Даривати за оно што милошћу се доби. Сетити се и претке поштовати. Јер, шта су залудне речи просуте из ништавила, да тек дочарају мисли сопствених умова??? Човек нека је свестан живота и захвалан томе што доби на дар!!!

„Ценим, да је то било седмо колено уназад. У родослову, баш та два прва имена недостају. Млади се узеше, вредно радише, кажу имали су окућницу, пашњак и ливадицу, шумица недалеко од куће, а воћњак тик иза куће. Све су имали, једно друго су имали, ал’ деца никако да дођу. Годиница прва прође, па друга, а већ треће туга се у дом усели, тугом у срцу радове обављаше, исто на починак одлазише. Тешке мисли их запоседоше, шта су урадили, о кога се огрешили?. Но, не могаше да нађу неки већи грех, ни код себе, ни код предака својих.“ – присети се теткиног брижог гласа и следа.

„О, Боже, то ко да о мени прича“ – прохуја му тад мис’о кроз ум.

„Трчала су туђа деца около, долазила код њих, пела се на њихову трешњу, брала су јабуке раноротке, хранила их је Рина, ко да су јој рођени, ал’ све не ублажи патњу душе ни њену бол. Од предака наследише добро понашање, поштовање према старијима, лепо опхођење, васпитање, вредноћу, истинољубље и част. Дугова нису имали. Здрављем богато беху даривани.“ – присети се теткиног редоследа приповедања замишљени човек.

„Знаш, Макса и Рина, – може бити да се Ирина звала, не знам тачно, у црквеним књигама траг се губи, звана је скраћено – Рина. Предање наше каже, да препешачише, однекуд из Рашке, пут до простора ових. Рина, светлосмеђе косе, тананих власи, носише у очима васдан тугу. Крхка и нежна, помало и нејака за послове на пољу, журила је и хитро завршавала послове, како би у кућу ушла, да јело приправи. Затитрао би јој, на кратко осмех благости, када све по кући уреди, померајући неприметно младеж, изнад уснице, мали. Бејаше тиха, ал’ не само због мира у себи, већ због нечујног ношења сете и немоћи што душу јој стиска. Волеше је неизмерно родитељи његови, а тешили је узалудно њени.

Немо је покушаваше Макса да је утеши, не знајући ни сам, шта још да предузме, којим мелем речима рану да јој превије. Беше благоглагољив, тих, благодаран, знао је сваку травку како дише, птице су му на длан слеташе, а једино њој не могаше утеху да пружи.

Црнокос, лепушкаст и тамнопут, рамена јаких и руку, стамен и радан, ништа га померити могло није. Тако, злато моје, ко ти, једино га је мисао о потомству секла невидљивом оштрицом изнутра, чинећи да невидно крвари. Често је молио разрешење, нечујно, невидно, сваким ударом алатке о земљу док копао је, сваким везивањем лозице канапом, сваким откосом траве, сваким гутљајем воде, сваким покретом при напајању стоке, сваким орезивањем воћкице, сваком поправком плота и ограде – говорио је – Нек’ збуде што бити не може, нек’ Чудо збуде, о, дај нам БожеНи слутио није куд’ путеви Божији воде.

И онда, кад младост узмицати поче, негде око четрдесете, дође Рини сан. Пројави јој се Жена прелепа, пресветла, Бела и тихо јој упут да. Чу’ Рина речи: „Пешке, до манастира, што на обали истоимене речице бива, невером рушен, вером наново стваран, иди, Богињици се помоли. Близу места, што име дрвета бреста носи, Милост и Благослов чекају.“ Трже се Рина, пробуди, још јој живе речи слику творе, „вером наново стваран“, приплаши се да непрхну и заборави, нежно дотиче Максу, казивајући му шта ноћас у сну чу.“

Манастир ваистину постоји, у нашој близини, стварно се к’о речица зове, посетих га пре неку годину. Пред Иконом, на подест кад човек стане, исцељујућ’ осећај има. Ко да из земље трнци и жмарци стижу, грле, прожимају и лече, беше ту негда Белег, можда баш пред каменом тим, мелем – место је, за које и ја теби сведочим. О путу се њиховим јако мало зна, тек кад пристигоше, о, среће њихове, роде им се сина два. Сведочише речима, о путу ходочашћа свог, ка месту незнаном. Беху им врата унапред отварана, указиваше се знаци – Рина их тачно тумачила и препознавала. Одређен конак већ успут беше, а дечицу виђаше ликом на анђеле и њихов глас.“

Бојазно вртећи причу ову, озарен, покуша опет поруку да схвати. Мени је речена, мени упућена. Сличности има. Љубав безгранична беше код предака тог. Љубав… Спознаја доби нови ток.

Мислећи да игру љубави играмо, ил’ да је знамо, о привиду љубави причамо, такнути жудњом и страшћу за особом, која ће, о наравно, љубав узвратити !!! Зар није љубав ускогруда и себична та? Ал’ љубав је свестранија. И тек када будемо срцем својим волели драгану своју, снаху, брата, пријатеља, сина, човека, ил’ Биће, душу своју изврнувши, у утробу земље уронивши, у сновима лековита изворишта тражећи, желећи да му помогнемо, да му служимо, а да о том не зборимо, већ само да деламо и ништа за узврат не очекујемо, већ да је довољно да Биће усрећимо – тек тада у љубав урањамо.

А њу ја тражим!!! Опрости, Богињице мила, заборавом остављена, поведи и мене до места тог. Погледом прошара по пољима… И Завет да.

А, наћи ћу га, Благослова дар, о, Љубави моја, и Човечице моја, не бојим се више, о Роде мој!!!

Уздах олакшања оте му се, спокојан и дуг.

 

Advertisements

One comment

  1. Радмила Бојић

    О, Розалија, дивна ли је прича твоја! Трепери и искри сваааа! Призива, буди сећање на мирисе ружа, као на један далеки тихујни зов којег покаткад чујемо како нас, кад багреми процветају себи нежно дозивааа ♥
    Душа ти се моја обрадовала и песму ти добродошлице ево пева!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s