Вера Розалија: Плочници на Цвети


Како да започнема да то кратко и лепо ставиш на папирДа сви чују, да им буде јасно, да душом схвате шта се дешава, што сам и сама доживела“ – започе ведра, мирна и тиха женица бадемастих очију своју причу.

Однедавно је важила за особу, која је на неки чудесан начин добијала информације са неких других нама незнаних нивоа, са дијамантског нивоа неба, ил’ из гримизне шуме, покаткад из неког посве другачијег света маште, одлазећи мислима у прошлост, ил’ будућност, мада би се стално снебивала, није желела да призна да нешто види ил’ зна.

Непријатно јој је вазда било, да о томе прича, поготову што донедавно уопште није обраћала пажњу на цркву и молитве, на било какво постојање другачијега, чак се и шалила са онима који су је уверавали у постојање оностраног. То, да види сада нешто друго, осим овог што постоји на земљи, у последње време, о томе је причала само одабранима, онима који су и сами у тим уверењима и енергијама живели.

Сићушна, љупка, поваздан мирисна, чинило се, да тело њено одашиље неки благи и умирујући мирис, мирис бадема, ил’ неког даха, благог, као мелем за душу. Још више ме је то уверавало, да се ради о жени која је чиста, ослобођена којекаквих смрадежних, црних намера ил’ негативних енергија, мисли и особина, жена која је итекако способна да помогне, речима и саветима, ако не и неким вишим и бољим, само њој знаним начинима.

“Било је то баш за Лазареву суботу, поподне, уочи великог празника Цвети, враћах се кући из посете једној пријатељици, која је мени блиска по интересовањима, а која стално у молитви борави. Чак је и име њено знамење мени блиског цвета руже, Ружица моја, симбола нашег вољеног Исуса.

И њу недавно упознах, почетком године, замолих је, да ми у молитви некој помогне. Било нас је неколико жена заправо, на молитви код ње, па у посети манастиру, који је у близини. Кренусмо заједно, па упознасмо једно необично место, из којег је излазила снажна окрепљујућа и исцељујућа енергија. Када смо све обавиле како је планирано било, кретосмо ка аутобуској станици и свака ка својој кући. Беше то о Лазаревој суботи.

Дочекасмо аутобус, а ја сам слатко уморна, утонула у љуљушкање вожње, размишљајући, хоћу ли и у коју цркву сутра отићи. Све ми је било незнано, те чеках неки знак, који ће ме тачно упутити. Мирна и спокојна знала сам да ће знак стићи, пошто је тадашњи дан оставио много тога отвореног за нове прелепе могућности” – осмехну се и хитро ме погледа, тражећи одговор у мојим очима, хоћу ли одобрити тако неко образложење и да ли имам разумевања за таква веровања и виђења, па настави, поигравајући се дугом, сребрно белом плетеницом.

“Тако негде на половини пута, пре но што је требала да из аутобуса изађе мени јако драга пријатељица Рајка, која је заједно са нама била на том излету и молитви, стиже ми порука, коју не погледах одмах, јер бејах обузета махањем Рајки, тим црним свиленим локнама, које су јој као ореол боје антрацита стајале око главе. Кротила је бујну, локнасту косу, често сам размишљала о томе, као и о знамењу њеног имена. Радосно је излазила, вероватно жудећи за паузом, а наравно и коначном изласку из затвореног простора, јер је користила сваку прилику, да као и сваки страствени пушач запали цигарету. Рај, рај, рај – певушило ми је нешто у глави, док је она ни не слутећи одмахивала весело излазећи, онако малена, нежна и крхка. Ух, о њој ти могу причати неки други пут, много ми је драга и велики је трагалац за Истином” – прекиде нит приче жена бадемастог облика очију, не скривајући сјај у њима.

“Отворих ону поруку, која стиже од познаника, којег познајем већ десетак година, али некако и не бејасмо до тада у разговорима, а чије је име такође у знамењу Лазареве суботе и предстојећег пролећног празника Цвети. Можете замислити како се тај млади човек зове и како је благословен таквим именом!!!

Истог тренутка осетих радост у срцу и поигравање нечега у грудима, ко душа да се врпољи, осмехује и пулсира снагом свеколике љубави, хоће да искочи, радујући се добијеној могућности, јер осетих, да ми доноси обећавајући знак. Наравно, Лазар ме је обавестио о богослужењу у црквици Св. Сава, те сам истог тренутка знала, да ћу бити сутра тамо, поготово што ту цркву, као и Просветитеља чије име носи, дубоко у срцу чувам, спознавши служење његово народу своме.

Света тајна Јелеосвешћења, једна од седам Светих тајни, у којој седам или три свештеника помазују верне, да би им се, по речима апостола, опростили греси, да би престале све болести и немоћи, биће одржана у цркви, а како ја још никада нисам присуствовала тако нечему, бејах усхићена и захвална, како баш ја да добијем ту информацију. Чула сам, да пуно православних духовника верује, да поред Светог причешћа нема бољег лека од Светог уља и Свете воде, када се користе с вером и молитвом, па сам хтела све, које познајем да обавестим, како бих поделила своју срећу са њима, мислећи да ће се исто толико обрадовати колико и ја, не скривајући радост што ову информацију даље могу да поделим. Посматрам знаке, слушам онај тихи глас у себи, који ме непогрешиво води, а нарочито на места којима се душа радује.” – застаде за тренутак, пребирајући по речима и сећању, како и одакле да настави своје сведочење.

“Кишица је најпре ромињала, а онда све више падала, док сам хитала ка црквици на Врачару. Плочници су се пресијавали, мокри и клизави, људи су журили, колико да влажњикаве, склиске плочнике избегну – ил’ пад по њима, толико и да не покисну. Негде у даљини као да угледах Дугу, но само на трен, јер сам имала кишобран, торбу и неку кесу у руци, и не смедох да јој се дивим, не одвајајући очи са тла, све пазећи да не оклизнем, носећи у грудима душицу на радосни тренутак.

Знала сам да ме чека гомила људи, који су исто тако усхићени великим празником, знала сам да ме чека ненадмашни мирис тамјана, звецкање ланчића са кандила, усрдна молитва и обред са седморицом свештених лица, знала сам, да ће бити величанствено и да ћу бити данима после тога сталожена у благослову и у миру.

Но, толику гужву нисам очекивала. Многи су чули, да се баш овде одржава овај свети чин, молитва, многи су учествовали, тихо преда се побожно певушећи и разазнајући речи, тамјан се већ осећао у ваздуху, деца су се умирила, нестаде жамора и у једном тренутку наста тотални мир, и беше могуће само молитву свештених лица чути.” – прекрсти се жена мирно и побожно, пре него што је наставила.

“Нико се од мирјана чуо није, само као по команди, да ли су и они видели, или знали, да након толико пута прочитане молитве, мора нешто да се догоди, нешто што вероватно нико, осим одабраних не види, при чему мислим на седморицу свештеника.

О, каква благост и затишје, престаје молитва, престају сви звуци. Покушавам да из позадине видим шта се догађа тамо, испред мене, да видим те посуде са уљем, да видим како се развија и остварује, да видим како невидно постаје видно, али успевам да угледам само делић тамо на олтару постављеном за посвећење, због превелике гужве, због људи испред мене и њихових глава.

И онда, одједном, наступом потпуног мира и тоталне тишине, благословено и свечано, као да сви у исти мах престају да дишу, очекујући чудесни тренутак ил’ неко приказаније и представљање Свевишњих сила, отвара се и приказује нешто божанствено.

Ток сребрнобеле светлости са златастим одсјајем са висина, негде са десне стране мени, која као топли прецизни сноп, изванредно познавајући пут, а ипак меко, благодатно пада на припремљену свету посудицу са уљем.

Ширим очи у чуду. Занемех, јер то по први пут у животу видим!!!

И знам да је обављено све што треба да буде обављено, и дивим се свему виђеном, и Светом духу, и молитвама, и присутним људима, и небесним благословима, и на чудесан начин смиреној деци, и Светој тишини, и благодатним одсјајима, и поигравању светлости у простору црквице, дивим се Чуду.

Запитах се, да ли и остали видеше оно што ја видим, ал’ истовремено схватих, да су православни оци све видели и да су непогрешиво вођени Божанском руком, чудесним начином, благословеним местом и све-мирским временом.

И понових у себи, по ко зна који пут: видела сам, видела сам, видела сам Светлост што се на уље спусти нежно. Прекрстих се, обли ме милост.

Започе жамор, поче живот, кренуше свештеници да нас миропомажу по челу и рукама, настаде жагор, тихи ал’ жагор, и усели се свакодневни осећај живота опет у свето здање. Окретох се према људима, који су дошли на мој позив, мојој давнашњој пријатељици Војки и младом Белом Витезу – Александру и кратко рекох:

Идем сада, видех и добих оно по шта сам дошла.“

Дуга је ко зна када нестала а мокри плочници су сијали и сијају од тада, за мене, и засигурно за све присутне који тог дана угледаше Светлост – другачијим сјајем.

Advertisements

2 comments

    • Радмила Бојић

      Та вилинска крила увек у Радост долете, у радост срца наших свиленкастих!
      О, Розалијо, Ружа ти на срцу дивно цветааа♥

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s