Из духовне ризнице ВедСрба

На Белом Пупку Стриборије, на Земљи Девет Месечевих језера, окружених Вилинском и Звезданом гором, обитавало је племе Рујевита, племе Рујних ВедСрба, који су живели усаображено са Великом Мајком Природом, са Боговима и Славним Прецима својим.

Био је то народ посвећен у многе тајне Неба и Земље, народ у којега је цветала лепота божанског ведсрбског језика, лепота вајања камена и дрвета, лепота вилинке и поезије, лепота чатања звезданих књига, лепота витештва и ратничког духа.

И догоди се, онако како се у бајкама и песмама догађа, да се роди велика љубав између песника и ратника Рујана и златоткаље и ратнице Рујане.

Њиховој несвагдањој лепоти и великој љубави сви се саплеменици дивљаху, од најмлађих до настаријих. Седобради жреци и мудраци често би позивали Рујана и Рујану у Свете гајеве, под Дрво Живота, да им предају древна знања и умећа, будући да су њих двоје већ прећутно били одабрани од целога Племена да, када још мало ојачају, преузму водство Народа Рујних Срба.

Напросто, Рујан и Рујана су били миљеници, не само својих родитеља, браће и сестара, већ свих иних у Племену ВедСрба Рујана.

Често би њих двоје, с вечери у сутон, појахали своје крилате беле коње, јездећи обалом најдужег и најширег Месечевог језера, подно Вилинске горе. То је заиста била дивотна слика коју би умео само посвећени живописац да нариса!

Подно румених вечерњих облака, према Сунцу на заласку, језде на белим коњима, на белим пегазима, Рујан и Рујана!

Понад њих се орила умилна песма вила и вилана, и два орла бела, великих крила, над њима пловише.

И Лада и Весна, и Љељо и Велес бејаху њихови заштитници.

И догоди се тако, а тако се вазда догађа у кажама и причама, у песмама и бајкама, да једне вечери, кад су Рујан и Рујана далеко од Земље својега Племена одјездили, упадну у заседу једног дивљег Норманског племена, које је одувек било непријатељски расположено према Племену ВедСрба Рујана.

Рујана ухвате и свежу у узе, а Рујана им некако вешто и хитро измакне, али је, ипак, у потаји, криомице, пратила дивље мајмунско племе, да би видела куда воде Рујана, те да би му љубављу својом помогла да се избави ропства, будући да су Дивљи Нормани били познати по томе што хватају младиће и девојке из околних племена, и онда их у бело робље продају.

Већ је био изгрејао пун Месец, румен и жут, када су пришли Земљи Нормана, и Рујана је видела јасно спрам месечине, како Рујана одводе у високу камену кулу, која се дизала на окомитој и стрмоглавој великој стени, уз коју нико не би могао без крила да се успење.

Сва тужна и уплакана, Рујана се у позно доба ноћи врати у своје Племе.

Одмах је пробудила седобраде жреце и мудраце, и у даху им испричала шта се догодило.

До у праскозорје старци су већали о томе како да избаве и спасу Рујана, али као да им је све време измицало право решење.

Тада им изненада приступи Стари Срб, звездочатац и пчелар, и рече да зна како ће да избаве Рујана.

Отрча у свој пчелињак, отуд донесе завежљај у којему бејаху бочица меда, свилен конац, потом још једно клупко нешто дебљих нити, дугачко уже и зеленкасто златкаста буба са рогом као у носорога која се зове јеленак.

Кад приђеш стени, говорио је Рујани седобради Срб, онда ћеш отворити ову бочицу меда, медом ћеш намазати рошчић јеленку, а за јелнка ћеш везати овај свилен конац и усмерити га навише према кули, управо ка прозору високе куле, потом ћеш за свилен конац везати ове дебље нити, а за те нити, на крају, везаћеш уже.

Јеленак веома воли мед, и мирис меда на рогу вући ће га напред, просто ће га омамљивати, и он ће ићи увек и вазда у правцу мириса меда, скретати неће ни лево ни десно, и тако ће стићи до Рујановог прозора, а онда ће Рујан већ знати шта му је чинити!

У сам освит зоре Рујана је са ланеном торбом похајала својега белог пегаза, и они који су је испраћали и посматрали како нестаје у плаветно руменакастој измаглици језера, имали су осећај да језди брже и од самога белог ветра.

Хитро се обрела подно високе стене, звиждуком је позвала Рујана, и кратко му поручила да чека јеленка који ће га избавити и спасити.

Кад је свилен конац везала за ножице јеленка, а потом медом намазала рошчић, и када га је усмерила ка прозору куле, јеленак је као стрела, као да следи сунчеву осу, убрзано кренуо уз стену ка врху куле.

Већ после једног часа, Рујан се муњевито низвео низ уже до подножја стене, где га чекаше Рујана скривена у грму, и за тили час њих двоје, а да стражари још ни приметили нису, појахаше белога пегаза, и несташе у бујним шумама Стриборије.

Предање каже, да су Рујан и Рујана, те исте године, у румену и жуту јесен, са својим одабраним ведсрбским ратницима, до ногу потукли Нормане и заувек их протерали иза Леденог мора.

(На светим водама Истера, године 7520, а месеца и дана не знам којег!)