Милорад Максимовић – Речи једне виле


Рекла ми је вила једна
давно усред старог света
како дићи пало цвеће
како нежно љубити дрвеће…

.

Срце пушта светло живо.

Прсти твоји нек милују
кору брезе нежно тихо
као груди своје драге
као косу њену дивну…

.

Душа пева топло, мило.

.

Лако ти сад усне спреми,
и целивај латице и лист.
Ко да дете своје љубиш нежно,
пољупцем што је Божје чист.

.

Сањај…на јави.

Буди Богом јер то и јеси
пре нег време поста и свашта се деси,
ти беше род и Божији плам,
Богиња и Бог сам…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s