СУНЦЕ И МЈЕСЕЦ ПРОСЕ ДЈЕВОЈКУ


maxresdefault (1)

(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)

Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ’ не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ’ не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе.“
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша’
„Но сам синоћ с војске доша’,
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал’ су у град девет братах,
„Деветина сестру ‘мају,
„Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„А не, брате, један брате!
„Јер је сунце огњевито,
„Сестру ће ни изгорети.“
„С друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се мјесец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s