Верица Стојиљковић – ВАСИОНА
Стојим понекад, тамо, на ивици Васионе
И гледам како у плавилу њеном се злати
Крај родни! Душа пожели да оде и полети
Онда зачујем име своје – Васиона – затрепери!
Додирну ме нити гласовне и прах љубавни и
Моја птица што време мери каже – не одлази
Не одлази – живот је овде твој звездани!
Advertisements
