Драган Симовић: ЈАД И БЕДА СЛОВЕНСКОГ РОДА


ПРЕПИСАНО ИЗ АКАШЕ:

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Раздељени и међусобно завађени Словени бивају најслађа храна космичким паразитима и рептилима.

Због унутарње словенске заваде, поделе и мржње космички паразити и рептили већ тисућама лета опстају на Мидгард-земљи.

Нико тако издашно и штедро не храни космичке паразите и рептиле као Словени.

Погледајте листом све словенске народе!

Ту нико никога не подноси, ту су сви са свима у крвној завади и вечитом рату.

Ни наши богови не могу да измире: Русе са Пољацима и Украјинцима, Србе са Хрватима, Чехе са Словацима, Прусе са Лужичким Србима.

Међу Словенима нема ни расне, ни родовске, ни крвне, ни културне, ни духовне солидарности, односно: сагласности, саобразности, саосећајности и самилости.

Сви су скучени, згрчени, тескобни, себични и саможиви.

Словенима је битнија јудео-кршћанска религија од свега другог; не само на овоме свету, већ у свим иним световима.

Једни су ортодоксни, други католици, трећи протестанти, четврти реформисти, пети лутеранци, шести муслимани, седми атеисти, комунисти и бољшевици, осми либерали, атлантисти и глобалисти…

Ни сам Свебох Сварог не може да нас освести и у памет призове!

Ратоваћемо између себе до коначног нашег истребљења.

Све што нам наши врази и душмани раде, знајте, да смо то и заслужили.

На тренутке ми се чини, да у Словенима одвећ никаквог достојанства и поноса нема, а о ратничком духу да и не говоримо!

Кад смо већ тако јадни и бедни, онда је боље да нас и нема!

Advertisements

2 comments

  1. Жељко Стрика

    Ми можемо покушати рационално разложити и објаснити вјеру, али како да рационално објаснимо (или не дај Боже да заборавимо) чуда која су из те вјере произашла. Чуда која су спасавала и народе и државе.

    Православна вјера обилује њима, свуда гдје је бивао вјерни народ, ту су се чуда дешавала, ту је Божија рука бранила, придржавала и дизала из пепела и мртвих, и васкрсавала и народ и саму вјеру. Молитве и литије су исцјељивале, преокретале ток историје, битака и ратова, живи су лешеви устајали и претварали се у величанствене побједнике. Довољно је прелистати нашу или руску новију историју.

    По тој историји ја не бих газио, нити бих православну вјеру упоређивао са осталим ткзв. црквама!

    О схватању вјере и истине, како је Достојевски видио, додајем један одломак из књиге „Достојевски – Апостол православног реализма“ , Св. Јустин Ћелијски:
    …..
    У овом свету , који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелази у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.
    У Богочовеку Христу има нечег несравњено вишег од Истине, Доброте и Лепоте. Он је све то у апсолутном смислу, па ипак и нешто више од свега тога. У томе је његова изузетна чар. Све што је најбоље у души људској Христос привлачи себи неким неодољивим магнетизмом љубави. Он даје души човечијој што јој не могу дати ни апсолутна Истина, ни апсолутна Доброта, ни апсолутна Лепота, узете посебно у њиховој метафизичкој супстанцијалности или логичкој оправданости.

    Претпоставите парадоксалну дилему: треба изабрати између Христа и Истине. Ја и ви бисмо, можда, изабрали Истину, а не Христа. А Достојевски? Он би несумњиво изабрао Христа, па макар сва Истина била против Њега. Ево његове исповести о томе: „Покаткад ми Бог даје тренутке савршеног мира. У тим тренуцима ја љубим и верујем да и мене љубе. У тим тренуцима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто. Ево њега: ја верујем да нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивим љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином.“

    Ово је павловско исповедање вере у Богочовека Христа. Од дана апостола Павла па све до данас није се чула смелија реч о нeзамењљивости Господа Христа. Једини који би се у овом погледу могао донекле такмичити са Достојевским био би племенити Тертулијан, са својим знаменитим: „Credo quia absurdum.“ *
    Овако неустрашиво исповедање вере у Христа саблазан је за чулнике, а безумље за рационалисте. Али, Достојевски је баш тиме постао у новије доба највећи исповедник еванђелске вере и најдаровитији представник православља и православне философије. Да, православне философије, јер се она битно разликује од неправославних философија тиме, што је за њу први и последњи критеријум свих истина и свих вредности- пресветла личност Богочовека Христа.
    Гле, Хришћанства је у извесној мери било и пре Христа. Неке ћете хришћанске моралне принципе и догматске истине наћи у јудаизму, неке у будизму, неке у конфучијанизму. Али у њима не можете наћи оно што је најглавније, оно што је „једино на потребу“. А то је – личност Богочовека Христа. Јер Она својом вечном животворном силом спасава човека од греха и смрти, препорођујући га, освећујући га, обожујући га, испуњавајаћи га сваким божанским савршенством.
    Без личности Христове учење нема ни спасоносне силе, ни пролазне вредности. Оно је само утолико силно и спасоносно, уколико је жива еманација његове божанске личности. Еванђеља, посланице, сав Нови завет, све догматике, све етике, без чудотворне личности Христове представљају собом или занесењачку философију, или романтичну поезију, или утопистичка сањарења, или злонамерне измишљотиње. Једино личност Христова, чудесна у својим безбројним савршенствима, даје вечну вредност и животворну силу целокупном учењу новозаветном. Из ње се стално еманира нека стваралачка сила, која људима даје моћи да божанско учење новозаветно претворе у човечанску стварност.
    Све што треба човеку у овом, и у свима световима, Достојевски је нашао у личности Богочовека Христа. У њој он види решење свих личности и свих социјалних проблема не само нашега доба, већ и свих времена до на крај историје. Где је лик Христов, тамо је за Достојевског истински прогрес, истинска просвета, истинск радост, истински живот, истинска мудрост и свако истинско савршенство. Но ако успитате Достојевског: где се налази, где се чува лик Христов? Он вам не двоумећи одговара: у православљу, само у православљу. –А шта је са римокатолицизмом, шта са протестантизмом? Ах, уздише Достојевски: римокатолицизам је унаказио лик Христов и унакаженог Христа проповеда, а протестантизам га је давно изгубио.

    На Видовдан 1940. год.
    Др. Јустин Поповић
    …..

    Жив и здрав и благословен био Песниче!
    Живи и здрави и благословени били!

  2. dragansimovic

    Здраво Живо, Жељко Србине!
    Иако нас двојица имамо скоро опречна виђења, Ти си мени веома драг и мио Човек – Човек од мојега Рода и Племена!
    Пиши и објављуј своје коментаре кад год пожелиш, кад год ти дође!
    Жив ми, здрав, радостан и благословен био, Роде мој!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s