Владимир Шибалић – ИЗГУБЉЕН У СТИХУ


DSCN8375.jpg

 

Смркнута чела свакога јутра
Уперим поглед у сиве даље,
Кроз мисли тамне још лутам,
Осуђен одавно, а и хваљен.

Проклета имена светом ходим
По калдрми свој од греха,
И као витез се опходим
За загрљај и пар утеха.

Изгубљен у сопственом стиху
Који ми једино живот кроји,
Дивим се једном изгреднику,
И попут њега дрско стојим.

Омражен без разлога знана,
Ја белег носим на себи ран,
И питам се скоро свакога дана:
Што ми се љубави згасну плам?

Врати се, и поново разгори
Ту буктињу што ми наду даје,
И изнова ме, драга, освоји,
Јер само за тобом хајем.

https://hajducija.blogspot.rs/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s