Владимир Шибалић – ИЗГУБЉЕН У СТИХУ
Смркнута чела свакога јутра
Уперим поглед у сиве даље,
Кроз мисли тамне још лутам,
Осуђен одавно, а и хваљен.
Проклета имена светом ходим
По калдрми свој од греха,
И као витез се опходим
За загрљај и пар утеха.
Изгубљен у сопственом стиху
Који ми једино живот кроји,
Дивим се једном изгреднику,
И попут њега дрско стојим.
Омражен без разлога знана,
Ја белег носим на себи ран,
И питам се скоро свакога дана:
Што ми се љубави згасну плам?
Врати се, и поново разгори
Ту буктињу што ми наду даје,
И изнова ме, драга, освоји,
Јер само за тобом хајем.
Advertisements
