Ирена Маринковић:“САСВИМ ОБИЧНИ ЉУДИ“


 

Видимо оно на шта смо фокусирани…

Али некад сасвим случајно улети неко ко разбије сиву површину дана и унесе радост,натера осмех на лице.И то сасвим случајно…

Својим нечињењем,даром своје способности и урођеног елана освежава тренутак.Подари га својом несебичношћу другима остављајући печат и симбол који остаје урезан не само као сећање већ се наново преживљава као да се десило баш сада…

Ко су ти сасвим обични људи?

Ти који остају да живе мимо времена.Који када их се сетимо просто нам дође мило да смо их срели,попричали,поделили трен заједно…

Пре пар дана сам имала прилике да се уверим да људскост није постала страна и заборављена.

Стајах у реду у банци,…

Ред…

Жури се на посао,са посла,…Намргођена лица и прекор у очима спреман да реагује ако неко неком заузме место у реду.Осећа се тензија,убрзано дисање и чека се мала грешка да дође до беса као кулминације.Са друге стране госпођа која сасвим љубазно ради свој посао и са стрпљењем обавља своје обавезе.Смењујемо се онако халапљиви на време које би да смањимо чекајући.Сваки наредни клијент све беснији,она смирена…

Својим осмехом благим умирује човека преко пута и он постаје свестан да није тешко бити опуштен.Заправо били ми под стресом или смирени не решавамо чекање али појачавамо притисак и свима постаје непријатно.Госпођа је ту као баланс и мост да успоставимо своју равнотежу.

Дођох и ја на ред.И даље љубазно,пуна стрпљења све ми је објаснила,…

Иако се и њој ближио крај радног времена делује као да је заправо тек кренула са послом.Свежина,посвећеност и смиреност…

Реших да је питам-Да ли зна да је она сасвим смирила ситуацију?Да сам одушевљена њеним радом.Она одговори,да у књизи утисака њено име је најчешће исписивано…Слађана.

Част сам имала да поразговарам са њом.

Како је лако човек бити.Где смо се ми изгубили?Избрисан осмех са лица,безлична маса која јури,…и…Онда наиђемо на неког попут ње-Отрежњени,под утиском схватимо да то чему тежимо одмиче од нас заправо јер се ми грчевито боримо да од суштине побегнемо.
Природно стање једног човека је чиста музика душе и радост попут једног детета…

И!

Где онда јуримо намрштена лица?

Срећу да стигнемо?Она вешто бежи од негативних стања.

Будимо неком пример.Освежимо некоме дан.Баш као што она чини.
Није ли лепше неком улепшати дан?Него поружнети свој.Ако је у нама мир ми га преносимо,дарујемо несебично.

Светло креће из једне тачке и онда се шири…

Будимо оно што би желели да око себе да видимо.Промена се дешава када схватиш да је последица скопчана са твојим погледом на околину.А узрок је твоје не чињење да то исто и промениш.

Онда-ОБИЧНО-постаје нешто што оставља траг…

IMG_20180420_211313_725

(Желим да се захвалим Слађани овим путем…Она је инспирација за овај текст.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s