Обична песма – Милан Ракић


356bc-milan-rakic.jpg
Наша је љубав била кратког века,
тренутак један – тек годину дана,
и растави нас нагло судба прека,
без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи нам је прошло пола дана,
у помирењу мучном, пола ноћи.
И бежао сам из нашега стана
тражећи мира у пољској самоћи.

Но то је било само кратко време,
па постадосмо туђи једно другом,
и гледасмо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.

И тако све је прошло; и ја сада
не могу клети небо ни судбину,
ил’, с песницама стиснутим, пун јада,
проклети жене или подлост њину.

Па ипак, да си само каткад знала
велики кобни огањ душе ове,
и силну љубав што ништи ко хала
све друге мисли, и наде, и снове;

па ипак, да си само каткад хтела
у заносу, и сличну мекој свили,
да кажеш нежну реч из срца врела –
ми бисмо можда дуго срећни били!

А сад полако тече ово време,
постасмо тако туђи једно другом,
и гледамо се у ћутању дугом
тупо, ко сито дете шећерлеме.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s