Словенка Марић: КАКО БИ ДОБРО БИЛО


 
Како би добро било
да се онако изненада распукне
једно блиставо дивље јутро,
и да се догоди нешто лудо смешно,
а ми случајно да се сретнемо,
па да се одметнемо
на неко зарадовано брдо.
И да се смејемо.
Ни речи паметне да се не сетимо,
да ништа не ћутиш,
горко да не певам.
Да говоримо старе бајалице,
трава да расте од очију,
да нас спопадну речи смејалице.
А после,
нек све буде како је свикло,
како нас стигло.
После нек расте у крви
оно светло-црно отровно биље
Не мари, прораста нас самоникло
и у главној ћелији боли исто.
Како би добро било
да ти радост у рукама
кад се сретнемо,
па међу птице да се одметнемо.
Да један дан будемо
онако чисти, светли и блиски,
бар један божји дан да се смејемо.
 
(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)
Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s