КЛАСЈЕ – Милица Мирић


6-1_5


Још увек живе у мени слике
мог’ оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.

Гледам га како му поглед пуца
преко тог’ класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру, ињем прошарана.

Да ли је добро налило зрно?
Узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’ о?
На длану са њега плеву скида.

…А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос,
два Сунца сијају у том дану.

Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути,
мила му беше моја мати.

…И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житним хлебом:
“ Ево ти, кћери, па ори њиве“!

Милица Мирић, из збирке песама „Србијо, вољена копљем и песмом“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s