Драган Симовић: Бића пуна страхова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Ми смо бића пуна страхова.

Сви ти страхови потичу из Ноћи Сварога.

Сада се полако ослобађамо једног по једног страха, но, то ослобађање бива споро, мучно и болно.

Један од најпотуљенијих страхова, који је дубоко у нама, дуго ће се провлачити кроз нас.

То је страх од различитости; страх да будемо другачији; страх да се разликујемо од других; страх да посве испољимо властиту самосвојност и самобитност.

Скривамо се иза бизимености и безличности, скривамо се по стадима, чопорима и крдима.

Плашимо се да изиђемо на чистац, на пропланак, на ветрометину и да ускликнемо:

 ЕВО МЕ! ТО САМ ЈА!

Зато је толико псеудонима, толико лажних, умишљених и измишљених имена на свим друштвеним мрежама.

У Ноћи Сварога нико није смео да покаже своје право лице, да открије своју личност, своју бит и сушт.

Сви смо се скривали у безолбичној маси, међу просечнима и медиокритетима, сви смо бивали уједначени, усаглашени и упросечени.

У Ноћи Сварога медиокритети су владали светом, а медиокритети су просек просечних и припростих, медиокритети вуку надоле, у таму и ноћ.

Они су још и данас присутни на свим кључним местима свих људских заједница на Мидгарду, али не још задуго, јер њихово време истиче и, већ је истекло!

Наш страх ће их још неко време вештачки одржавати.

Када победимо страх од различитости, страх да се разликујемо од других, да будемо своји, самосвојни и самобитни, тада ће и они нестати нетрагом.

Пратим коментаре готово на свим друштвеним мрежама.

Девет десетина коментатора користи лажна имена.

Човек који није развио себе у слободно биће, у самосвесну и самобитну личност, бива пун страхова.

Све страх до страха!

Не зна се који од свих тих силних страхова, и у којему тренутку, преовладава у њему!

Људи обрхрвани страховима не смеју ни своја најдубља осећања јавно да показују.

О љубави да и не говоримо!

Девет десетина, превасходно мушкараца, скрива своју љубав од других.

Да би скрио своју љубав (а љубав се не да сакрити!) према некоме или нечему, он почиње да игра неке несувисле и бесловесне друштвене игрице; постаје глумац, кловн или дурак у властитој животној и космичкој драми, правећи од властите драме, од властите животне трагедије комедију или лакрдију.

Ја сам одувек бивао изузетак.

Живео сам животом степског вука, животом белог вука самотњака.

Никада се нисам поводио за гомилом и светином, за стадима, чопорима и крдима.

Љубав је за мене одувек бивала, и заувек остала, светиња.

Или љубиш или не љубиш!

Нема ту ничег недостојног и недоличног, ничег профаног и простачког, ничег што би се требало тајити и скривати,  ничег хоћу-нећу, љубим-нељубим.

За мене је одувек бивало битније мишљење Богова и Светлих Суштастава од мишљења просечних људи у омаји и опсени.

Рачуне сам полагао једино Боговима, Светлим Суштаствима, Творцу и Васељени.

Њихов Суд је битан и Сушт, а суд људи је ништаван и бесмислен.

(Велики Гај, лета 7527, месеца лежитраве, дана двадесетидеветог.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s