Драган Симовић: Јер, ако Знаш, ти онда и Верујеш у Оно Што Знаш!


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Шта је Родноверје, Родна Вера, и какво је моје виђење?

Пре свега, то и није вера илити религија у оном уобичајеном, класичном и нама схватљивом смислу, већ је ВероЗнање, Вера и Знање као Једнота.

Родноверник је Онај Који Зна, па стога и Верује у Оно Што Зна, у Оно Што Јесте и Бива.

Јер, ако Знаш, ти онда и Верујеш у Оно Што Знаш!

Како ће ВедСрбски Родноверник васпитавати своју децу?

Не могу да саветујем никога, будући да као Песник Вилењак нисам ни позван за било чијег саветника; чак ни своју децу никада нисам саветовао, но сам им вазда остављављао слободан простор, да сама себе уче и васпитавају, док сам их ја само пратио из прикрајка.

То је најбољи и најделотворнији вид васпитања деце: пустити децу да сама открију и препознају себе, да сама открију и препознају властити Пут Пречистог Срца.

ВедСрбски Родноверник мора да зна, да је Хришћанско Правоверје само накалемљено на Дрво Ведског Православља, да је Основа и Потка Хришћанског Правоверја –  које се погрешно назива Хришћанским Православљем – Ведско Православље.

У Хришћанском је Правоверју умногоме сачуван Дух Ведског Православља, јер наши Ведски Преци не би другачије ни прихватили ову туђинску религију.

Сваки ВедСрбин има и једне и друге претке: има претке у Родној Вери и претке у Хришћанском Правоверју и, стога не сме да одбаци ниједног свог претка, јер одбацивање било којег претка јесте истовремено и одбацивање самога себе.

Значи, његова је света дужност да помири све своје претке, без обзира у којој су вери илити религији били.

Васпитање деце најбоље се одвија кроз учење и освешћивање.

Ја сам са својом децом увек разговарао као са одраслима, чак и када су имала само две године.

Деци никада нисам тепао, већ сам им причао чисто, јасно и разговетно, водећи рачуна о акценту и дикцији.

Да моја деца говоре чистим срвским језиком, да имају правилну дикцију и правилно акцентују речи, то учитељи запазили већ у нижим разредима основне школе и често их узимајући за пример.

Само зато што никада нисам тепао својој деци и, што другима нисам дозвољавао да тепају мојој деци!

Кад су имала седам година говорио сам им о свему као да су посве равни мени.

Родитељи који тепају својој деци стварају од своје деце тепавце!

Са децом се о свему може раговарати и, о свему се са децом мора разговарати, будући да деца најбоље уче кроз приче, песме, и бајке за одрасле.

И још нешто.

Деци не треба пуно причати, већ их пустити да сама уче из наших поступака и дела.

Пуно родитељске приче гуши и одбија децу од бити и сушти!

Уосталом, деца расту и уче као трава, само што је родитеља најтеже да то схвате, јер умишљају да су они, као родитељи, веома битни својој деци!

Јесу битни, а, истовремено, и нису битни!

То је ведсрбски (зен-будистички) парадокс, који ће лако препознати сваки Бели Србин као и свака Бела Србкиња.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана другог.)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s