Владимир Шибалић – БЕОГРАДУ


DSCN9560.jpg

Ено, тамо се, видим, слише све хуље,
Сви покондирени тати знани.
Громки се, зао, глас подсмехује
Онима што још нису распродани.

Две су се силне реке ту сљубиле,
И сав муљ са обала прикупиле.
И баш су се ту те лопине усудиле
На издају, и бес гладних пробудиле.

Своју белину, свој понос моћни,
Тврђава часна изгуби преко ноћи.
Сада се црни, да црња не може бити,
Сада је симбол бруке страховити.

Одавно то Србија у Србији поста,
Најгори од најгорих ту са смехом
Злурадим дочекују збуњенога госта,
И ките га јефтином забавом и грехом.

За њих не постојимо овде ми,
Коров смо за њих што горети треба.
Сигурно си за њих коров и ти,
Иако си син ове земље и неба.

У песми је мојој биртија скромна,
И људи у њој, а песме су старе.
А њихова је безобразно огромна,
А уместо да лече, песме душу кваре.

Не желим бити ни делић те туге,
И брига ме што је овде време стало.
Ја волим своје, не треба ми туђе,
Шта је мени сан, тамо смешно је и мало.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s