Како је изгледао живот наших предака пре 1500 година


Древни словенски гуслари. Фото: Wikipedia/Виктор М. Васнецов

 

Редак је човек који носталгично гледа на период наше историје који је постојао пре примања хришћанства, и непосредно након, када је веровање у древне богове још увек било живо и снажно. Зато, хајде завиримо у то прастаро доба и да видимо како су наши преци живели пре више од хиљаду и петсто година.

Наше рано словенско друштво је било егалитарно, било је заједница једнаких људи и базирано на породичним клановима. Владала је демократија словенског типа. Нико није држао сталну власт, иако су се храбри и одважни поглавари уздизали током времена кризе и конфликта. Они су падали са власти када су се ствари враћале у нормалу.

Наши су преци живели у насеобинама величине између пола хектара до највише два, и често су биле привремене, док се земљиште не би истрошило. Често су се налазиле на обалама река. Куће су махом биле земунице, до пола укопане у земљу. Имале су правоугаону основу и од четири до двадесет метара квадратних пода, довољно за једну породицу.. У једном углу увек је било огњиште, где је горела ватра предака.

Једно насеље је обично имало од педесет до седамдесет житеља, а имало је сасвим посебну структуру, са једним централним тргом који је служио као комунални простор на коме су се вршиле друштвене активности, верски обреди и друге церемоније

Много се полагало на гостопримљивост. Велики непријатељ паганских Балтичких Словена, хришћански свештеник Хелмонд, и у 12. веку пише: “Научио сам из искуства нешто што сам раније био чуо од других, а то је да нема народа који се више издваја у погледу гостољубивости од Словена. Да би забавили госте, они су сви за то једнодушно стрпљиви и орни, тако да уопште није потребно да било ко затражи гостопримство. До чега год да дођу узгојем стоке, риболовом или ловом, они то са најискренијом великодушношћу дају сматрајући најизадашнијег човека најмужевнијим.

Наши су преци махом спаљивали мртве, а ломача се видела као начин да се душа ослободи из тела брзим, видљивим и јавним путем. Легендарни арапски писац Ал-Масуди, који је пропутовао цео свет у 10. веку, о Србима каже: “Племе које споменусмо под именом Сарбин, спаљује се на огњу; када им умре кнез или жупан, они спаљују и његовог јахаћег коња. Они имају обичај сличан обичајима Индуса…”

Веровали смо у много богова, који су зрачили својом топлотом и природношћу, баш као и живот који смо тада водили. Храстови су нам били храмови, гајеви и лугови светилишта у којима смо вршили обреде, поштовали смо живот у свим бићима, осећали смо и поштовали природу на начин који је данас незамислив. Дисали смо ваздух на Земљи пуним плућима, и волели смо Земљу која нам је давала све што се пожелети може: она је била наша Мати Земља, богиња над богињама. Наша стара вера је због тога била дуалистичка, односно, познавала је концепт добра и зла. Иако смо веровали у живот после смрти, нисмо веровали у пакао, већ само у рај.

У великим центрима имали смо и храмове, а свуда смо имали статуе богова,  свештенство које смо звали жрецима; имали смо и пуно чаробњака, и писмо. На жалост, све трагове те наше културе уништили су хришћански просветитељи.

Текст у целини на интернет страници  „Расен“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s