Драган Симовић: Када из људи ишчили топлина, самилост и љубав…


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

Са праисконом словенском сетом у очима пожали ми се Радмила Бојић:

Ако нема никога да ти се обрадује, онда твоја душа убрзано вене, сахне и копни, и ти, за мало времена, постајеш мртвац који хода светом.

И, заиста, ми живимо у свету у којему се више нико никоме не радује.

Људи у градовима – мада, у последње време, и села све више личе на градове – подсећају на ходајуће мртваце, на сенке и утваре.

Нико никога не поздравља, нико никоме да пожели добар, пријатан и радостан дан, нико никога да охрабри, ободри и осоколи.

Постали смо посве равнодушни једни према другима, па и према самима себи.

Живимо своје тескобне, скучене, себичне и бедне животе који све мање смисла имају.

Више је радости у животиња, птица, биљака и пољског цвећа него у људи.

Схвативши да је у људима све мање топлине, самилости и љубави, Радмила се окренула ружама, цвећу и дрвећу, е, да некако душу спасе своју!

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана једанаестог.)

Advertisements

2 comments

  1. Милан

    Човек који је кренуо ка Богу.. добија све теже задатке и терете … најболнији тренутак је када постајеш свестан чињенице да нисмо исти … то се чак односи и наше најмилији око нас … долази до поделе светова … на једној страни потрошачи и уживаоци овог материјалног света… то су они који не виде ,не разумеју и не праве разлику између пролазности и вечности … ту влада суровост, похлепа,отуђење …. и оних других малобројнијих који јасно уочавају једну позоришну представу у виду маје и опсене….то су старе и искусне душе које вапе за лепотом , смислом, љубављу… Данас ником није лако … свуда око нас је сурова и жестока борба за душе…. једне и друге је захватио вирус безвољности … Моје скромно мишљење је да се полако али сигурно приближавамо врхунцу свих могућих парадокса… једноставно мора доћи до неке Творчеве реакције на сва ова збивања… тренутно стање на нашој Гаји нема никакву будућност… Радмили и Драгану желим довољно снаге и љубави у ова смутна и тешка времена.

  2. Радмила Бојић

    Очију твојих да није
    Не би било неба
    У малом нашем стану

    Смеха твога да нема
    Зидови не би никад
    Из очију нестајали

    Славуја твојих да није
    Врбе не би никад
    Нежне преко прага прешле

    Руку твојих да није
    Сунце не би никад
    У сну нашем преноћило
    Васко Попа♥

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s