ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Од када знам за себе, све ми бејаше тешко у овоме свету.

Још сам у најранијем детињству схватио, да ја нисам од света и да нисам за свет.

Људе, њихова друштва и њихове енергије никада нисам подносио.

Био сам и остао својеглавац и вук самотњак.

Једино сам у самоћи налазио смисао својега живота и живљења.

Самовање и тиховање на потоку или реци, у високим горама а у близини водопада, букова и слапова, шетња по модрим буковим шумама или равничарским вилинским гајевима, гле! само то, од детета, окрепљиваше и исцељиваше моју душу, мој песнички, занесењачки и сневалачки дух.

Сада се, у овим позним годинама, често и сам чудом чудим: како сам ја уопште успевао све ове године да проживим и опстанем у свету, и још, поврх свега, да напишем те објавим више од четрдесет књига поезије, прозе и лирике?!

Зар ја, вилењак, који сам одувек био туђинац и нежељен гост у овоме свету; ја, вилењак, којему све време бејаше мучно, тешко, тескобно и болно у свету; ја, вилењак, одбачен и изгнан из рода и племена, као и свеколиког Србства, да напишем и створим најдивотније песме, најлепше благдарнице и оде роду, племену и Србству?!

Не, ништа ја од свега тога нисам сам по себи писао и стварао, већ је све то – а у моје име и кроза ме – неко наше ведско божанство писало и стварало!

Негде у дубинама срца и суштаства слутим, осећам и знам, да је свакој ведској а живој души тешко, мучно, тескобно и болно у овоме свету као и мени, само што већина њих, из неких разлога, или не жели или не сме јавно да сведочи о томе.

Ја, песник и вилењак, немам ни један једини разлог да о томе јавно и отворено, без зазора и тескобе, пишем и певам.

Ионако је у овоме свету све само сан, илузија, омаја и опсена!

(Вече у Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана једанаестог.)